Pre 30 godina - kraj Hladnog rata i početak Hladnog mira
4. oktobar 2020.
Puls međunarodnih odnosa u Nemačkoj najbolje može da se opipa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. U poslednjih deset godina dve stvari su bile vidljive: na podijumima su se i dalje smenjivali vodeći političari Istoka, Dalekog istoka i Zapada, ali izgledalo je kao da sve manje jedni druge slušaju.
Ono što je sigurno: odnosi između Evrope i Amerike su veoma opterećeni. Odnosi Zapada i Rusije su narušeni i ispunjeni velikih nepoverenjem. A odnos SAD i Kine se već opisuje kao novi Hladni rat.
Fukujamine prognoze
S tim u vezi nije bez ironije to da je ovog februara na bezbednosnoj konferenciji nastupio poznati američki politikolog Frensis Fukujama. On je 1989, s obzirom na previranja u centralnoj i istočnoj Evropi, najavio konačnu pobedu liberalne demokratije – a time i "Kraj istorije”, kako se zove njegova naveliko citirana knjiga ("Kraj istorije i poslednji čovek”, prim. red.)
Tri decenije kasnije Fukujama je u Minhenu otvoreno priznao da se nisu obistinile sve njegove prognoze.
Da je svet daleko od „kraja istorije" vidi se ako se baci pogled na vojne izdatke: prema podacima Instituta za mirovna istraživanje (SIPRI) iz Stokholma oni su se 2019. povećali više nego u poslednjih deset godina. Na prvom mestu su i dalje SAD, a iza njih je novi geostrateški rival Kina. Rusija je sa velikim odstojanjem na četvrtom mestu.
Veliki početni optimizam
S obzirom na te podatke teško je zamisliti „veliki osećaj optimizma", koji spominje istoričar Konrad Jarauš, kada govori o - privremenom - kraju blokovske konfrontacije od pre trideset godina.
„Budućnost je tada mogla da se oblikuje. Izgledalo je kao da su bile otvorene velike pozitivne mogućnosti u ujedinjenoj Nemačkoj, ali i u susednim zemljama. Deo toga se i dogodio: demokratizacija istočne Evrope, ekonomski razvoj."
Vazduh je bio pun obećanja i nada. Na konferencijama su se kovali smeli planovi. Bivši sovjetski predsednik Mihael Gorbačov razvio je viziju „zajedničke evropske kuće", u kojoj su svi stanovnici jednako bezbedni.
U novembru 1990. godine 34 šefa države na vanrednom samitu Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) potpisala su Parisku povelju. Svečeno je tada proglašen kraj podele Evrope.
Umesto kraja podela, pomeranje linije podele
U Parizu je tada bio i Horst Telčik, kao savetnik nemačkog kancelara Helmuta Kola. U razgovoru za DW Telčik se priseća trenutka nakon potpisavanja povelje:
„Gorbačov je ustao i kazao: 'Naša obaveza je da sa diktature pređemo na demokratiju i sa centralno-planske na tržišnu ekonomiju'. Ti principi su zapisani u povelji."
Malo je ostalo od tog optimizma. Tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, pre pet godina je povodom 25. godišnjice od potpisivanje te povelje u komentaru za DW ocenio:
„Izgleda da neki uopšte nisu želeli da se prekinu podele, već samo da se linija podele iz Centralne Evrope pomeri u pravcu Istoka."
Ukoliko želi da se zna na koga je Genšer pritom mislio, dovoljno je baciti pogled na knjigu Meri Elis Sarote, objavljenu 2009. godine. Američka istoričarka je imala uvid u interne dokumente tadašnje vlade na čijem čelu je bio Džordž Buš stariji. Njen zaključak glasi: umesto nove kooperativne bezbednosne strukture, koja bi uključivala i Sovjetski Savez, Vašington je svesno forsirao NATO-rešenje – a time i ekskluzivni bezbednosni poredak, bez Moskve, baziran na trajnom vojnom prisustvu SAD u Evropi.
Preko Hladnog rata je trebalo da bude osigurana dominacija SAD u Evropi. Jedan od najsjajnijih trenutaka tog vremena bila je poseta čehoslovačkog premijera Vaclava Havela Vašingtonu, u februaru 1990. U svojoj knjizi Sarote piše o šoku koji je bivši borac za građanska prava izazvao kada je zatražio povlačenje svih stranih vojnih snaga iz Evrope.
NATO ide na Istok
Ali verovatno ni jedna politička odluka nije toliko narušila odnos sa Rusijom kao što je to bilo NATO proširenje ka Istoku, koje počelo krajem devedesetih godina.
Tokom političke borbe oko uslova za ujedinjenje, Kol i Gorbačov su se složili da nakon ponovnog ujedinjenja, Nemačka kao suverena zemlja može da ostane članica NATO, ali da NATO vojne snage ne smeju da budu stacionirane na području DDR.
O mogućem daljem proširenju na Istok, između Gobačova i Kola nije bilo ni reči, seća se savetnik kancelara Telčik. Jer „u leto 1990. godine niko nije mogao da pomisli da će se devet meseci kasnije raspasti Varšavski pakt, a godinu i po dana kasnije čak i Sovjetski Savez".
Istoričari podsećaju na obećanja predsednika SAD Buša i njegovog ministra spoljnih poslova Džejmsa Bejkera o izgradnji sveobuhvatne, panevropske bezbednosne arhitekture u duhu partnerstva.
To da će proširenje zapadne vojne alijanse ka Istoku, u Rusiji biti doživljeno kao izdaja kooperativnog duha iz 1990, mnogim američkim političarima je bilo jasno: u otvorenom pismu, u junu 1997. više od četrdeset bivših senatora, članovi vlade, amabasadori i vojni stručnjaci, na to su upozorili tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. NATO proširenje na Istok će, kako je ocenjeno, ojačati nedemokratsku opoziciju i oslabiti reformske snage.
Putin u Minhenu
Uvid u rusko raspoloženje predsednik Vladimir Putin je dao govoreći na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu 2007.
Pritom je govorio o proširenju NATO na Istok, o vojnim intervencijama SAD bez mandata Saveta bezbednosti, kao što je bio slučaj u Iraku, o uspostavljanu sistema protivraketne odbrane u istočnoj Evropi i mnogim drugim stvarima. Prema oceni Horsta Telčika, Putinov govor bio je „suma svih problema koje je imao sa Zapadom i NATO".
Bivši savetnik kancelara, 2007. je bio predsedavajući Bezbednosne konferencije.
„NATO, Evropljani, SAD je trebalo Putinu da kažu: hajde da sad svi sednemo i da razgovoramo o listi tvojih nedoumica", uveren je danas Telčik. Ali to se nije dogodilo.
Ni Frank-Valter Štajnmajer, tadašnji ministar spoljnih poslova, danas predsednik Nemačke, u svom govoru sutradan, ni jednom rečju se nije osvrnuo na Putinov govor, seća se Telčik. „Mislim da je to za Putina bilo prvo veliko razočaranje: da su svi tamo bili i da niko nije reagovao."
Danas osamdesetogodišnji Telčik, 2019. godine je predstavio knjigu „Ruski rulet – od Hladnog rata do Hladnog mira". U njoj pokušava da objasni zašto se nisu ostvarile nade o uspostavljanju trajnog mirovnog rešenja, kakve su postojale nakon pada Berlinskog zida. I bez da opravdava agresiju Rusije, Telčik jasno stavlja do znanja da je to delimično bila reakcija na ponašanje Zapada.
Zmaj se budi
Možda su se Zapad i SAD osilili u uverenju da su pobedili u tom sistemskom takmičenju. „U periodu oko 2000. godine SAD su bile jedina preostala supersila", objašnjava istoričar Jarauš. „Rusi su se borili sa svojim problemima i činilo se da je komunizam prevaziđen." Međutim, zanemarena je bila modernizacija azijske forme komunizma, kaže Jarauš imajući u vidu Kinu.
Dugo vremena na tu zemlju se gledalo kao na ogromno tržište i radionicu Zapada. Mnogi su u poslednjih trideset godine profitirali na tome što je Kina privredno morala mnogo toga na nadoknadi, naročito nemačke kompanije. Računica je glasila: kada se u Kini jednom razvije srednja klasa, onda će u nekom trenutku zatražiti vladavinu prava i demokratiju – i dobiti ih.
Ali nije bilo tako. Otkako je Si Đinping šef države i partije, Kina na unutrašnjopolitičkom planu ide u smeru represije, a spoljnopolitički nastupa sve agresivnije. Pritom je dovoljno spomenuti Sinkjang ili Hongkong, Južno kinesko more ili Tajvan.
Berlinski politikolog Eberhard Zandšnajder trezveno analizira: „Kada jedna zemlja sa 1,4 milijarde stanovnika, više od 38 godina beleži dvocifreni privredni rast, onda je za očekivati da će ta zemlja jednoga dana biti u stanju da svoju ekonomsku moć prenese na politički, a zatim i vojni uticaj."
Si Đinping je za svoju zemlju formulisao ambiciozne ciljeve. Do 100. godišnjice od osnivanja Narodne Republike Kine, 2049. godine, Kina bi trebalo da bude zrela, moderna socijalistička sila, sposobna da postavlja i oblikuje pravila, privredno i tehnološki na svetskom vrhu.
Želja za liderstvom je jasno formulisana, kaže stručnjak za Kinu Sebastijan Hajlman: Kina želi da se vrati u središte svetskog poretka. „A to je naravno u sukobu sa dosadašnjom hegemonijalnom silom SAD", pojašnjava Hajlman.
Nove podele u svetu
Hajlman smatra da je moguća podela sveta na dve hemisfere. Pritom ne misli na samo na sistem vlasti, već i na tehnologiju. „Moramo da računamo sa tim da ćemo u budućnosti, kada je o tehnologiji reč, imati potpuno nove standarde i prakse. Govorim o tehno-sferama u kojima vladaju potpuno različiti standardi, firme i pravila."
Razdvajanje zapadnog i kineskog sveta je već počelo. Predsednik SAD Donald Tramp je već najavio razdvajanje privreda dve države. Pokušaj razdvajanja dve najveće svetske privrede dovešće do velikih promena, uveren je Eberhard Zandšnajder. U tom procesu on vidi kraj globalizacije kakvu danas poznajemo.
Kakav će biti ishod sukoba između sile u usponu i trenutno vodeće sile, još uvek je neizvesno. Novi Hladni rat, koji ne prelazi prag vojnog sukoba jedan je od pozitivnijih scenarija.
Inače, govoreći na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, u februaru, Frensis Fukujama je kazao da samo Kinu vidi kao moguću alternativu liberalnoj demokratiji. Istovremeno, američki politikolog je istakao i da „ljudi ne žive rado u autoritarnim državama".
Ukoliko Kina za dvadeset godina zaista postane bogatija od SAD – i bude i dalje stabilna, onda, kaže Fukujama, „priznajem da sam pogrešio".