On izgleda dobro, fotogeničan je, deluje dinamično, ostavlja dobar utisak na evropskoj sceni, a i na francuskog predsednika može da računa kao na svog prijatelja. Ipak, socijalistički premijer Pedro Sančez zakazao je u Španiji. Lep nastup na međunarodnoj sceni nije dovoljan – i kod kuće se mora biti sposoban za pregovore i pravljenje kompromisa.
Baš to Pedro Sančez nije uspeo od izbora u aprilu. Koalicione pregovore sa njemu mrskim levičarskim populističkim Podemosom, vodio je bezvoljno. Željeni partner za Sančeza bi jednostavno bila liberalna stranka Siudadanos, koja je socijalistima hladno okrenula leđa. A i oko nje se Sančez samo polovično trudio, odnosno pokušavao je da ubedi lider a stranke Alberta Riveru.
Ali nije zakazao samo Sančez, ni ostali lideri stranaka nisu se dokazali. Svi su ostali ukopani na sopstvenim pozicijama. Opšti cilj – formirati stabilnu vladu za državu kojoj je potrebno pouzdano vođstvo na putu iz upravo okončane finansijske krize – ponovo je izostao. Umesto državničkog umeća, na delu su bili samo mačizam, taština, intrige i verbalna razmena udarac.
Sada su ponovo na redu birači da poprave ono što politička klasa u Španiji nije mogla da dovede u red: nacionalni izbori održavaju se četvrti put u četiri godine. Ne može se očekivati da će se pat-pozicija između dve stranke levice i tri desne stranke s različitim regionalnim strankama promeniti iz temelja. Umesto što neprestano biraju poslanike, španske stranke bi trebalo da razmisle da li imaju prave ljude (postoje u stvari samo muškarci!) na vrhu. Svi šefovi pet najvećih stranaka čine se jako pametnim, ali su politički još uvek zaglavljeni u nekoj vrsti kasnopubertetske faze prkosa, i ne mogu da sarađuju jedni s drugima.
Birači su to odavno prepoznali. Prema istraživanjima, 82 odsto građana smatra da su članovi političke klase samozaljubljeni egomani koji ne razmišljaju o građanima. Poverenje u demokratiju nepovratno je poljuljano. Politički sfera Španije, zbog fragmentiranja stranačkog pejzaža, postaje sve nepreglednija. Političari na to moraju da reaguju voljom za kompromisom.
Političko nezadovoljstvo ima svoje mehanizme
To se inače ne odnosi samo na Španiju, već i na ostale evropske demokratije: u Belgiji ne uspeva da se formira koalicija više od 100 dana. I u Nemačkoj je to potrajalo gotovo pola godine, sve dok, nakon izbora 2017, nije usvojeno nužno rešenje, pa je formirana treća koalicija Demohrišćana i Socijaldemokrata. U Italiji se samo nedelju dana verovalo da će vladajuća koalicija levog centra opstati. Ali odlaskom nekih pobunjenih socijaldemokrata, s narcisom Mateom Rencijem na čelu, i ta vlada je dovedena u opasnost.
U Španiji se većina javnog mnjenja slaže da je zemlji potrebna stabilna vladajuća većina kako bi se savladala tri glavna izazova:
1.) posledice Bregzita po špansku privredu i turizam
2.) recesija koja se nadvija nad Evropom i njene posledice po špansku ekonomiju, kojoj inače trenutno dobro ide
3.) spor između Katalonije i centralne vlade u Madridu, koji bi na jesen ponovo mogao da se razbukti ukoliko se donesu presude protiv navodnih katalonskih lidera
Nove izbore 10. novembra politička klasa u Španiji trebalo bi da shvati kao poslednju šansu za spas svog političkog kredibiliteta. Nakon toga mora biti formirana koaliciona vlada. Neće tu biti potrebni zaludni i tašti poslanici, već stranački lideri koji vladaju dijalogom i svoje saveze uvode u razumne kompromise.