Politika usmerena na bogaćenje političara
29. maj 2019.
Imovina političara tradicionalno je u Hrvatskoj veoma osetljivo pitanje. Ipak, čini se da je u poslednje vreme to poprimilo novu dimenziju. U medijima, naime, nikad nije bilo toliko novootkrivenih informacija oko (skrivenih) materijalnih dobara pojedinaca na vlasti. S druge strane, čini se da takve vesti više i ne izazivaju neku posebnu pažnju. Nema nikakvih posledica, a ni javnost se nešto naročito ne uznemirava, verovatno zato što je zaokupljena drugim, životnim brigama.
U žižu medijske pažnje tako su dospeli ministri Goran Marić, Tihomir Tolušić i Lovro Kuščević, saborski poslanici Josip Đakić i Domagoj Mikulić, itd. Prozivaju se i pojedina imena iz hrvatskog pravosuđa čiji će pripadnici sledećeg mesec, prema novim pravilnicima, moraju da objave svoje imovinske kartice. Problem je uvek isti – neobjašnjiva količina nekretnina i drugih vrednosti, u odnosu na njihove poznate prihode i porodična nasleđa.
Zbog čega dolazi do eskalacije te pojave? „Objašnjenje leži u političko-ekonomskom modelu po kojem funkcioniše hrvatsko društvo“, smatra Luka Brkić sa Fakulteta političkih nauka u Zagrebu. „A njegove odlike“, nastavlja on, „jesu zavičajnost, familijarizam, klijentelizam, paternalizam, strančarenje – da ne nabrajam dalje. To su osnovni kriterijumi za uspon na javnoj lestvici, i društvenoj i političkoj i profesionalnoj.“
Cinizam prema narodu
„Takva dominantna praksa izaziva suboptimalna rešenja profesionalne osposobljenosti koje zahtevaju određene više javne funkcije. Na kraju se vidi šta je pun smisao toga, jer takvo pozicioniranje donosi dohodovno osetno bolji život u zamjenu za poslušništvo. A onda je teško objasniti javnosti otkud određene nekretnine u imovini. Kontekst je jednostavno takav i prepoznaje se u svim segmentima društva. Pogledajte pravosudnu vlast, samo formalno nezavisnu, pogledajte penzioni sistem, strukturu zdravstva ili socijalnog sistema“, kaže Brkić.
Josip Kregar, profesor zagrebačkog Pravnog fakulteta i bivši saborski poslanik, mišljenja je da je određeni deo političara stasao u neprestanoj žurbi da se što pre i lakše obogati, a što manje uočljivo: „Oni su cinični prema tezi da će narod to kazniti na izborima, jer znaju da uz svoje resurse i ovlašćenja mogu da manipulišu javnim mnjenjem. I to nas čini apatičnima prema politici, ostaje samo nezadovoljstvo. Oni drugi političari morali bi da insistiraju na stvaranju oštrijih mehanizama kontrole i sankcionisanja tih pojava, dok prvi ulažu impresivno lukavstvo i napor u prikrivanju bogaćenja.“
Promena koja bi bila u interesu društva, prema mišljenju Luke Brkića, moguća je samo ako se interveniše u dubinu društva: „Nemamo aktivne društvene, pa ni pravosudne kaznene mere za takve slučajeve. Stoga moramo zaseći u temelje modela koji sam spomenuo. Reklo bi se da je to jednostavno, ali u praksi se čini gotovo nemogućim poduhvatom u današnjoj Hrvatskoj.“
Elite u ravnoteži
On smatra da su tri su ključna protagonista u tome procesu interesno povezana i uravnotežena u zajedničkom cilju bogaćenja: „To su političke i poslovne elite, i veterani, ali pritom ne mislim samo na ratne, nego na inertniji – starosno i politički – deo naše populacije. Niko od njih nije spreman na promene. Uostalom, po našim poslanicima se vidi kako ideologija pada pred materijalnim interesom. U saboru su ljuti neprijatelji, a u poslu benevolentni saradnici.“
Slično razmišlja i Kregar, uz donekle konkretniji recept. „Naraslu gomilu skandala već koriste za svoje svrhe – relativizaciju porekla pojave, svođenje problema na tačnije, ali birokratizovano popunjavanje formulara. Tako će narod još manje da veruje u mogućnost promene i ostaće u apatiji kakvoj smo svedoci. Ali odavno nam je Dražen Budiša predložio protivotrov. Potreban nam je mehanizam koji će jasno pokazati koliko se neko obogatio od svoje funkcije“, kaže Josip Kregar.
„Takav mehanizam", dodao, „izvršio bi pritisak na javne zvaničnike da funkciju ne koriste za manje ili više legalne poslove na kojima se bogate, već za onaj opšti interes zbog kojeg ta funkcija postoji. Najčešće se zaista ne radi o krivičnim delima, ali se radi o poslovima i efektima koji su nespojivi s prihvatljivim etičkim standardima obavljanja javne dužnosti.“ U krajnjoj liniji, jak je i pritisak iskušenja kojem su izloženi s obzirom na raznorazne mogućnosti zloupotrebe uticaja i obaveštenosti o zgodnim prilikama za sticanje ličnog, odnosno privatnog profita.