Pokret protiv korona-mera zahvata i srednju građansku klasu
2. oktobar 2020.
DW: Gospodine Blume, za nedelju (4.10.) su najavljene velike demonstracije na koje poziva pokret „Querdenken 711" („Kverdenker" - u prevodu onaj koji razmišlja drugačije, a 711 se odnosi na pozivni broj za Štutgart, prim. red). Da li Vas to zabrinjava?
Blume: Ne bih rekao da me taj pokret zabrinjava. Isuviše je mali za tako nešto. Ali treba ga ozbiljno shvatiti i suprotstaviti mu se.
Po čemu su ti protesti simptomatični za današnje vreme?
Ovde u Štutgartu nastaje jedna protestna kultura, „Mi protiv onih tamo gore". Po mom mišljenju to se najlakše može uporediti sa recimo Žutim prslucima u Francuskoj. Ljudi izlaze na ulice i kažu: „Vi u centrali, u Berlinu, vi ne vodite računa o nama. Smejete nam se, omalovažavate nas i mi se sada branimo." To su dakle klasični populistički pokreti u kojima vlada uverenje da je „centralu" moguće osvojiti i „počistiti" iz provincije.
Savezna pokrajina Baden-Virtemberg je bogata i institucije u njoj funkcionišu. Regioni dakle imaju više moći nego u ultracentralizovanoj Francuskoj. Zašto se i pored toga toliko ljudi oseća zapostavljeno?
Više je razloga, ali to svakako ima veze sa time da lokalni mediji umiru, naročito novine. A i na internetu se malo govori o Baden-Virtembergu. U saveznoj vladi mi trenutno nemamo ni jednu jedinu resornu ministarku, ni jednog resornog ministra (iz Baden-Virtemberga, prim. red.), kao savezna pokrajina koja je veća od Austrije ili Švajcarske. I taj narativ, da Berlin o tome ne vodi računa, ni politički, ni medijski, širi se sve do srednje klase.
To što ljudi dovode u pitanje korona-mere i što protestuju samo po sebi nije problem.
Jedan pokret može da ima za cilj da predstavlja širok presek društva. Ali od početka je tu bilo problematičnih govornika i sadržaja. Ken Jebsen je recimo postao jedan od glavnih govornika, a on je kao radijski voditelj na javnom servisu ostao bez posla, jer je, između ostalog, za holokaust kazao da je to „PR-šou". I naravno nije bezazlena ni optužba da su pandemiju inscenirali oni koji su na vlasti i da je reč o zaveri.
Zašto pandemija pojačava širenje tih mitova?
Da, to je oduvek bilo tako. Uvek kada nastupi pandemija, imamo dve mogućnosti. Ili se suočavamo sa strahom i neizvesnošću i informišemo se, ali i živimo sa činjenicom da nemamo gotove odgovore. Recimo ne znamo kada će biti gotova vakcina. A druga varijanta je da sve to odbacimo: ne prihvatam strah, već tražim one koji su za to krivi. Onnda još samo treba da se derem na njih i da izađem na ulicu. I onda bi sve trerbalo da bude u redu.
Dakle ne iznenađuje Vas to kakvi se sadržaaji na tim demonstracijama šire?
Mnoge od tih teorija zavere su postojale još od 15. do 19. veka. Ponekad je malo i dosadno jer se radi o istim scenarijima. Ljudi zajedno protestuju, bez obzira da li su simpatizeri politike levice, centra ili desnice. Ono što ih povezuje je zajednički neprijatelj. I to je ono što je važno: ljudi su toliko fiksirani na svoj strah da uopšte nisu kreativni. Nikada ne pomisle na svetsku zaveru Brazilaca, kvekera ili Muslimanske braće, već uvek, uvek, uvek iza svega stoje Jevreji i žene.
Možete li da date neki primer?
Recimo mit o adrenohromu, koji dolazi iz SAD. Tu se tvrdi da Jevreji i demokrate muče decu kako bi od njih dobili adrenohrom. Taj mit je zapravo prvobitno nastao u 15. veku na prostoru južne Nemačke. U to vreme Jevreji i žene su bili optuživani za satanizam i da od dece prave veštičju mast, supstancu uz pomoć koje se leti. To je dakle teorija zavere koja se sada kroz digitalizaciju ponovo pojavila, kao što se nekada pojavila sa prvim štampanim knjigama.
Zašto se danas šire mitovi o kojima je do pre par godina bilo sramota govoriti?
Često čujem da ljudi kažu: „Čudno, do pre pet godina je sa mojim ujakom još moglo lepo da se razgovora. Bio je vedar čovek a sada mrmlja nešto o tome da Rotšildovi finansiraju Bila Gejtsa." U tim čet-grupama se dešava normalizacija koja inače ne bi bila moguća. Tako antisemitizam ponovo postaje društveno prihvatljiv. Imamo slučajeva da ljudi u roku od dva, tri meseca veoma negativno promene mišljenje.
Šta može da se uradi da bi sa tim ljudima moglo ponovo da se razgovora?
Najvažnije je da se što pre reaguje. Ako je neko u tome pet, deset, dvadeset godina, onda je sve teže. Zato stalno širimo savetodavne usluge. Kako bi se intervenisalo i kada je situacija krajnje složena ili kada ljudi ugrožavaju sebe ili druge.
Čini se kao da je reč o teškom zadatku.
Svakog dana posmatrati mržnju… to nije lako. Ali imam odličan tim i kao naučnik i pored svega nastojim da se ne upuštam doboko u sve to. Ali da, naravno je mučno i računam i sa nasiljem. U Haleu i Hanauu smo već videli kuda sve to može da vodi. Ali u poređenju sa prošlim vremenima, demokratija ovoga puta neće propasti. Mnogo je ljudi koji tamo protesuju, ali oni nisu većina.