Pobuna indijskog sela
11. jun 2018.
Indija je zemlja poljoprivrednika. Oko 70 odsto od 1,3 milijarde Indijaca živi na selu. Mada je Indija napravila veliki napredak u industrijalizaciji, više od polovine stanovništva zavisi od poljoprivrede. Održiv odnos prema čovekovoj okolini kao i sigurno snabdevanje hranom zavise od dobre organizacije seoskih područja. A poljoprivreda je u Indiji već duže vreme u krizi.
Kolonijana sila Engleska je usmerila indijsku poljoprivredu ka svojoj industriji, pa su se u skladu sa tim istorijski razvili i odnosi na selu. Sve do danas je poljoprivreda samo izvor resursa i polje za zapošljavanje jeftine radne snage. Ta područja nisu nikada imala šansu da se samostalno razvijaju. Doduše, od zelene agrarne revolucije sedamdesetih godina prošlog veka se dosta toga promenilo. Ljudi na selu više ne gladuju. Ali njihov standard ostaje nizak. Odnedavno su seoska područja skoro u potpunosti elektrifikovana, ali nedostaju škole, bolnice i infrastruktura. Čak i kada bi postojala, ljudi bi jedva mogli da je plaćaju.
Zbog svega toga ljudi u sve većem broju beže u ionako prenaseljene gradove.
Otpisivanje dugova i minimalne cene
Poljoprivrednici koji su se pobunili imaju u suštini dva zahteva: Otpisivanje kreditnih dugova i garantovanu cenu otkupa poljoprivrednih proizvoda koja bi bila 50 odsto iznad troškova proizvodnje. Problemi nastaju u sušnim periodima, kada prinosi nisu dovoljni, a u kišnim periodima dolazi do prevelike proizvodnje, što na tržištu obara cenu. Zato poljoprivrednici insistiraju na zagarantovanoj ceni.
Indija je prespavala svoje probleme u agrarnom sektoru. On je izložen strukturnim promenama, a niko u Vladi ne zna kako da upravlja tim procesom. Brojni su činovnici i političari koji potiču sa sela, ali su izgleda nemoćni u odnosu na industrijski lobi i lobi velikih agrarnih koncerna. Indijska vlada ne želi ni na koji nači pogoršati problem siromaštva na selu pa drži cene prehrambenih proizvoda na niskom nivou. Povećanje garantovanih otkupnih cena bi preko noći dovelo do poskupljenja osnovnih namirnica. Zemlja niskih nadnica bi morala uvesti sveobuhvatne mere, kako bi pravednije preraspodelila dohodak. Veći dohodak na selu značio bi i veću potrošnju što bi dovelo do veće proizvodnje. Plate seoskog stanovništva bi se srednjoročno povećale.
Indija je od ovakvog koncepta jako daleko. Svake godine u zemlji izvrše samoubistvo 12.000 seljaka, jer ne mogu da izađu iz vrzinog kola siromaštva, očaja i prezadužeosti. Krajnje je vreme da Indija shvati rešavanje agrarnih problema kao opštedruštveni zadatak. Mada je procenat samoubistava seljaka u odnosu na ukupno stanovništvo relativno nizak, svaki mrtav čovek je jedan mrtav čovek previše.