„Plaćam te da čistiš moje đubre“
4. avgust 2019.
Hajke mora dobro da se sagne kako bi izvadila vreli tanjir iz velike mašine za pranje posuđa. Uzima oprane sudove, briše ih, slaže pa onda sledeća tura.
„Neki te gledaju samo kao čistačicu. Kao dno društva. 'Plaćam te da čistiš moje đubre'. Ali ovde se ljudi prema meni odnose sa poštovanjem", priča ova 55-godišnja žena. Već godinu dana radi u jednoj firmi u istočnom Berlinu – sređuje čajnu kuhinju i sa kolegama čisti 5.000 kvadrata kancelarijskog prostora.
I to sve – legalno. Ranije je Hajke čistila na crno.
„Dugo sam dobijala socijalnu pomoć jer naprosto nisam nalazila posao. Čim bi u mojoj prijavi videli da imam sedmoro dece, više se nisu javljali", priča dalje.
Sakupljala je flaše i stari karton. Čistila je kod komšija, išla za njih u kupovine. To se pročulo po susedstvu. Ubrzo je Hajke imala dovoljno klijenata, ali se bojala. „Baš je bio gadan osećaj. Šta ako me odjednom neko prijavi pa moram da platim kaznu?"
Tako je ova žena pre četiri godine pokrenula sopstvenu firmu za održavanje higijene. Sada ima šestoro zaposlenih.
Ni ovako nije lako
Procenjuje se da oko milion ljudi u Nemačkoj i dalje radi na crno. Prema studiji Instituta za nemačku privredu, oni neprijavljeni rade u gotovo tri miliona domaćinstava. Uglavnom su to žene koje obavljaju kućne poslove za malu nadnicu. Za Hajke je to bilo deset evra na sat – ipak više od zakonske minimalne satnice od koje se još mora platiti porez.
Ukoliko neprijavljena radnica u domaćinstvu bude uhvaćena, prete joj novčane kazne i gubitak posla. Ukoliko je primala socijalnu pomoć – može čak završiti i pred sudom zbog prevare.
Hajke nas dočekuje u svom stanu u istočnom Berlinu i odmah se izvinjava zbog nereda. Tesni hodnik vodi do spavaće sobe u kojoj su krevet i pisaći sto. Velika kesa puna flaša za koje se može dobiti kaucija naslonjena je na zid koji dugo nije krečen. I danas sakuplja flaše, kaže, jer ni sopstvena firma joj ne garantuje da će imati dovoljno za život.
„Prošlog meseca je bilo baš loše, zaradila sam oko 400 evra." Četiri sedmice nije mogla da radi nakon operacije kolena.
Plate u njenoj firmi nisu velike, a samo na zdravstveno osiguranje za radnike joj ode oko 2.000 evra mesečno. Dala bi više novca radnicima, kaže, ali klijenti nisu spremni da plaćaju veću satnicu za čistače. „Jer oni koji čiste na crno obaraju cene", tvrdi Hajke.
Rad na crno i dalje dominira
Dok meša belu kafu priseća se drugih ljudi koji su radili na crno. Mnogi su, kaže, znali da su kontrole retke. „A i kada ih ima, mnogi idu na rizik. Uglavnom kažu 'baš me briga, dobijaću socijalnu pomoć'."
Politika godinama pokušava da to promeni tako što olakšava legalno zapošljavanje čistačica i čistača. Poreska uprava vraća deo troškova onima koji zapošljavaju takvo osoblje - oko 20 odsto. Uz to čistačice mogu da rade određeni broj sati mesečno u vidu „mini-džoba" za 450 evra – tada nema poreza.
Pa ipak stvar ide traljavo. Između 2005. i 2017. je udeo rada na crno u domaćinstvu opao za samo pet odsto – i dalje na crno radi 89 odsto ljudi.
„Nema spremnosti da se plaća više", kaže profesor Dominik Enste, ekonomista sa Instituta nemačke privrede i izdavač studije o radnicima u domaćinstvu. Mnogi, kaže Enste, na čišćenje kuće i dalje gledaju kao na malu pomoć, a ne na pravo radno mesto.
Hajke takođe kaže da poslodavci moraju biti pošteniji, ali i da valja smanjiti poreze i dažbine.
Čajna kuhinja koju čisti ponovo blista. Hajke stavlja poslednje viljuške u fioku, osmehuje se zadovoljno. Dobro joj je sada sa poslom, kaže. Smršala je trideset kilograma, živi i radi čiste savesti. I najvažnije: „Dobar sam primer svojoj deci."