Pisac u zgradi

Goran Samardžić

Zgrada u Hadži Prodanovoj 2 mnogo sporije propada nego ljudi u njoj. Od dobre je i poštene građe. Gradilo ju je preduzeće mog tate. Na mermernoj pločici i danas decidno piše: Građevinsko napred 1964-1965. Iz Sarajeva sam doputovao do Bg-a samo da proverim da nisam možda ovu pločicu sanj'o; da nije zgrada odšetala nekud? Nije. Stoji pločica, stoji zgrada, s praznim, zarđalim šoškama za zastave. Zastave su uredno postavljane za praznike, decenijama. Neki od praznika su bili logični, neki iznuđeni. Crvena boja je obeležila moje detinjstvo i dečaštvo: Crvenele su se zastave, pionirske marame, lične karte i pasoši. Crveneli su se i ženski ulošci posle upotrebe! Aha. I Bubuljice. I desni komšijinog razevanog psa Dakija. Ovo je bila bezazlena strana te crvene...

Skoro sam prošetao dvorištem u društvu Kuleta, od zida do zida, ekspertski. Kule je ostao da živi u zgradi i održava joj puls. Jadni moj Kule. Skoro mi je poslao poruku da će se ubiti. Iz pištolja. Pa je l' imaš pištolj? Nemam. Pa kako ćeš onda? Pozajmiću. Kako ćeš ga vratiti mrtav, aaa!? Skoči bolje kroz prozor, u prizemlju si. Da se malo udariš i prestaneš da sereš! Morao sam nekako svog druga da skrenem s kursa smrti. Od alata imam samo mobilni. Dopisujemo se, kljucamo po Nokijama. On u Beogradu, ja u Sarajevu. Jedino Kule i Brka od mojih drugova od rođenja nisu promenili adrese. Ni slavinu iz koje piju vodu. Tužan par smo ja i Kule, ali neizbežan. Kule boji kosu, a ja je usađujem u klinici Colić. Školski drug Cole mi besplatno, u fazama, upucava dlake automatskim pištoljem iz Francuske koji nije još ispitan. Zamorac sam. Pacijent 001. Lepo je na takvoj klinici biti zamorče. Čisto, mirisno. Belina i sjaj štipaju oči. Posle idemo u kafanu da proslavimo nove, mlade dlake. Bitan je povod, smeje se dr Colić. Makar tanak k'o dlaka...

Nisam slučajno ovoga puta u dvorištu. U svojstvu sam pisca, profesionalca. I dvorište iza zgrade je bilo podloga za naše igre. Okovano je u asfalt. Tvrdi, bubuljičavi asfalt! Neke su pukotine u njemu još iz vremena Tita. Tu i tamo iz njega volšebno štrcne trava. Ne zna se kako. Odakle? Iz čega bre?!

Njušim smetljarnik, otvor u kanalizaciji, opipavam teksturu asfaltne kore koja me je toliko puta zagrebla, okrvavila, dočekala, jer kroz nju nema dalje. Radim na budućoj knjizi. Maltene veštačim! Isti miris iz šahta k'o nekad, žalim se Kuletu. Isti i šaht, dodaje Kule. Milujem jedno šugavo, spljošteno mače koje se jasno vidi samo iz profila. Kule ćuti. Ovo je za njega mačka koja nema šta da jede, nikakav znak iz svemira, simbol. Ne meša se u tokove nove proze. U pisanje. Što se njega tiče Goran je mog'o biti šofer, bakalin. Predsednik neke omanje države! (Ovo poslednje je uvek moguće). Mog'o je oženiti majmuna u kupaćem, ne lepu, plavu ženu iz Tuzle od koje se razveo. I Kule je razveden i Steva! I janko i marko! Joca se čak nije ni registrov'o! (što da trošim formulare i plajvaz! Nisam tradicionalan. Volim da ga zamačem na divljaka). I ja i moji drugovi biološki smo se produžili za svaki slučaj. Dobili lepu, zdravu decu okrenutu ka majkama. Sad nas može i nestati.

Šišam se na četkicu i izbrijavam i ni sam ne znam zašto još trčim, plivam, dižem tegove. Putujem po svetu s ručkama za sklekove. To me ludilo ne pušta od trinaeste godine. Moja atletska, anahrona građa je dosadila i meni i drugima. Nikako da se opustim, istrbuljim, dobijem neku dojavu da sam možda već star.

Kule nema potrebe da se udubljuje u izlive moje duše. Umetnost je laž. Poza. Sirovina umotana u svilu i pamuk. Odlična za one pošteđene fiskulture i vojske, ako izuzmemo mene koji sam ekstrem, „pozitivna budala pod reflektorom sreće“ (hvala ti pokojni druže na prejakim riječima i genitivnoj metafori). Kad se već bavim pisanjem treba me pustiti. Neka me. Ne kradem, ne ubijam, ne mrzim, ne kamatarim. Nisam perverznjak ni zoofilist. Samo pisac. Suviše sam se zadržao u Bosni, i treba. Dod'o sam njenim šarama svoju šaru. Dabome, da. Uklopio se i po cenu da kad pređeš rukom po tom alegoričnom tkanju od zemlje pod jagodicom osetiš malecni čvor. E to, to! S takvim čvorom u dojci neke žene provedu život bre. Nisam zao, zloćudan, samo lud. Neka. Zato služe dobri ljudi. Prijatelji. Da te razumeju, opravdaju, puste da budeš ono što jesi, ili si umislio da si.

Dobra je to zgrada inače bila; majčinski nastrojena, široka, debela i kao što priliči šuplja i komotna ako se u njoj previše ne ritaš. Čine je stotine kockastih prostora povezanih vratima. Pramajke su joj pećine. Pećine izdeljene na pećinice. U njima su živeli praljudi. Pramajke, praočevi. Dlakava, pognuta strašila s tužnim očima. Tako ih zamišlja glavni subjekt ove priče. Nisu oni poznavali svojinu. Ti ljudi, te životinje proređenog krzna koji već po sebi nabacuju tuđa krzna. Pojam imanja, ključa i brave ne poznaju, ne. Ja bih svog oca, svoju svojinu, kad popije preko mere, rado ustupio nekom drugom detetu. Al' uzeo bi ga natrag čim se otrezni i poslaže. Alkohol je veliko zlo. Govori ti umoči prst u mene, a hoće te celog. I meni i mom najboljem drugu Kuletu alkohol je upropastio detinjstvo. Ne baš skroz, ali efektnije je kad se tako kaže. Delili smo dane i mesece na one kad nam tate piju i ne piju. Jedno sam vreme čak mašt'o da mi bude Slavo tata, Slavo Đurđević. Zokijev i Majin otac. Slavo nije ni pušio, ni pio, ni odlazio u kafane. Živeo je za decu, ženu i vikende u prirodi. Košutnjak, Avala. Ja i Kule smo se pržili na ulici i priželjkivali da nas neko takve male ukrade. Možda i nikad ne vrati.