Perfidni sistem u logoru Buhenvald

Amerikanci su evidentirali 21.000 logoraša kada su 11. aprila 1945. godine, četiri sedmice pre neko što je Drugi svetski rat okončan, u blizini Vajmara naišli na nacistički sabirni logor Buhenvald. Istoričari su utvrdili da je na toj lokaciji ubijeno više od 56.000 ljudi od ukupno 266.000 zatvorenika, koliko ih je prošlo kroz taj logor u periodu od 1937. do 1945. godine. To mesto užasa prostiralo se na površini od 46 hektara na početkom, da bi kasnije bilo prošireno na 190 hektara.

Nacisti su ubijali zatvorenike, mnogi su umrli od posledica robovskog rada ili su jednostavno ubijani inekcijama. Buhenvald nije bio logor za istrebljivanje poput Aušvica. Bio je to pre svega radni logor za proizvodnju oružja sa specifičnom strukturom nadzora. Naime, nadzor nisu obavljali samo pripadnici zloglasnih vojnih jedinica SS, nego i tzv. kapoi, zarobljenici s posebnim privilegijama i zadacima. Bio je to perfidan sistem koji je stvarao nepoverenje, strah i zavist među logorašima. Granice između žrtava i počinilaca bile su izbrisane.

Logor kao industrijsko postrojenje

Sabirni logor Buhenvald nastao je 1937. godine. On je sve do kraja rata bio najveći koncentracioni logor na teritoriji Nemačke. Tu su zatvarani Jevreji, Sinti i Romi, komunisti, ali i homoseksualci, beskućnici, Jehovini svedoci i drugi. Politički zarobljenici su nosili crvene, a kriminalci zelene oznake. Iseljenici su bili označeni plavom, homoseksualci ružičastom bojom. Za razliku od Aušvica, Buhenwald je od početka bio radni logor. Tu se proizvodilo naoružanje. U tom logoru je proizvedena četvrtina oružja kojom je raspolagala nemačka vojska.

Kapo: spasilac ili zločinac?

Kada su Amerikanci u aprilu 1945. stigli u Buhenvald, bili su zbunjeni. Pored izgladnelih i oslabljenih zatvorenika u njihovoj tankoj prugastoj zatvorskoj odeći, u susret su im došli i uhranjeni i dobro odeveni logoraši koji nisu pripadali SS jedinicama. Bili su to "oni drugi zatvorenici" - kapoi. Imali su posebna zaduženja i među ostalim služili i kao svojevrsna policija u logoru. Radili su i u upravi ili u odeljenju za odeću i obuću. Imali su privilegije, dobijali više hrane, smeli su slobodnije da se kreću i zimi bi dobili topliju odjeću. Imali su autoritet i učestvovali u stvaranju pravila u logoraškoj svakodnevici. Sistem kapoa bio je neka vrsta logoraške samouprave.

SS je od te strategije imao dvostruku korist. S jedne strane je rasteretio sopstvene kapacitete, jer je postajalo sve teže upravljati ogromnim logorom koji se stalno širio. S druge strane, uspostavljanjem takve hijerarhije, unosio se razdor među logoraše. Kapo je u logoru mogao da uništi nečiji život - ili da ga spasi. Udvostručiti porcije hrane ili izreći smrtnu kaznu. Recimo kada se radilo o tome ko će se naći na popisu osoba određenih za transport u jedan od logora za istrebljenje.

Kapo je uglavnom mogao biti samo Nemac. Logoraši su većinom bili stranci. Zatočeni Nemci su obično bili politički neistomišljenici, pa je među njima bilo vrlo mnogo komunista. Zbog toga su kapoi u Buhenvaldu uglavnom bili članovi Komunističke partije Nemačke (KPD). SS ih je čak smatrao "nacionalnim instrumentom održavanja reda SS u unutrašnjoj organizaciji multinacionalnog logoraškog društva", utvrdio je istoričar Luc Nithamer.

DDR i veličanje kapoa

Kada su 11. aprila 1945. prvi američki vojnici stigli do ulaza u Buhenvald, zatvorenici su pod vođstvom kapoa već preuzeli nadzor nad logorom. SS činovnici i zapovednik Herman Pister, pobegli su nekoliko sati ranije. Amerikancima se ukazao iznenađujući prizor: grupe zatvorenika marširale su preko centralnog logorskog trga, a logorski orkestar je svirao "Internacionalu". Među kapoima, koji su bili zdraviji od drugih, vladali su red i disciplina. Drugi logoraši su iznemoglo ležali na podu. Logoraško društvo predstavilo se oslobodiocima sa svim svojim žrtvama, počiniocima i saučesnicima.

Na početku je bilo govora o herojskoj grupi KPD, koja je pružala otpor u Buhenvaldu, spasila zatvorenika i čak organizovala ustanak. To se kasnije pokazalo legendom, koju su proširili komunistički kapoi. DDR komunisti su dugo održavali tu legendu u životu. U istorijskim dokumentima i knjigama bivše Istočne Nemačke, veličala se herojska uloga komunista u Buhenvaldu. Kasnije je uvid u dokumentaciju pokazao nešto drugačiju sliku. Kapoi su svoje preživljavanje osiguravali tako što su umesto svojih komunističkih istomišljenika u smrt slali druge zatvorenika. Komunisti su u logoru sudjelovali i u medicinskim eksperimentima i time su odgovorni za smrt onih koji su ubijani inekcijama.