Partija karata u poslaničke mandate

Prelasci poslanika iz jednih stranaka u druge, konkurentske stranke i poslaničke grupe, nipošto nije nova pojava u Hrvatskoj, niti je to isključivo specifičnost tamošnjeg Sabora. Ipak, razmere takvog „pretrčavanja“ u poslednje vreme u toj zemlji postaje takoreći masovna pojava.

Nakon raskola u Hrvatskoj narodnoj stranci (HNS) i prelaska te partije s većim brojem poslanika iz opozicije u vladajuću koaliciju, odnedavno je i kriza u Socijaldemokratskoj partiji (SDP) uzela maha. S istim efektom. Najnoviji dobitnik je poslanička grupa Milana Bandića, koja je od minorne grupe postaje ključni faktor u pretpostavljenom budućem kreiranju vladajuće većine.

Šta je sistemski problem? Šta je uzrok takvog izvrdavanja demokratije – demokratije kao izraza volje glasača s određenim izbornim rezultatima koji zatim postaju u najvećem delu nebitni, jer ih trgovačka dinamika takve visoke politike pretvara u neke nove forme prenosa skrivenog interesnog sadržaja? Funkcionisanje Sabora kao berze, na kojoj jednom podeljene „karte“ uvek mogu ponovo da se pomešaju tako da radikalno drukčije postaje uobičajeno – to, na žalost, postaje uobičajena stvar.

Stranačko-parlamentarni turisti

Odgovor na ta pitanja potražili smo najpre od Gorana Čulara s Fakulteta političkih nauka u Zagrebu. On je dugogodišnji istraživač odnosa unutar političkih stranaka, ali i među njima, pa je tako primetio da je reč o pojavi izraženijoj u mlađim parlamentarnim demokratijama, onima na istoku Evrope. Čular to naziva „stranačko-parlamentarni turizam“ – ne bez ironije prema neposrednim akterima i ne bez gorčine zbog cene koju za to plaćaju čitavi narodi. „Posredi je sistemski uticaj koji može da ruši vlade, ali i da ih održava na životu. Kod nas se danas više radi o održavanju.“

„Odmah bi trebalo da bude jasno da se to ne može u potpunosti sprečiti, mada se može ublažavati. Recimo, baš Hrvatska ima suviše liberalna pravila o radu i osnivanju poslaničkih grupa koja odudaraju od željenog ili progresivnog duha tih tela. Grupe bi trebalo da bude centri stranačko-parlamentarnih frakcija i vid organizovanja jedne partije u parlamentu. Ali kod nas grupu mogu da osnuju dve partije i jedan slobodni poslanik, što više podseća na traženje partnera za preferans“, kaže Čular.

Odraz krize liberalne demokratije

Zagrebački politikolog smatra da bi se trebalo okrenuti nekim praktičnim rešenjima, npr. pravilu da poslaničku grupu sme da osnuje stranka s minimalno tri mandata na samom početku. Dobro bi bilo povesti računa o motivaciji, kao što je pravo poslaničkih grupa na administrativno osoblje i vidljivost, što dosta pomaže poslanicima u radu, i čega se teško odreći. Na dobrom tragu demokratizacije bilo je i pravilo o finansiranju, gde tzv. „glavarinu“ za svakog pojedinačnog poslanika nije moguće preneti na drugu stranku. S druge strane, masovnost te suviše često izopačene mode, odražava očigledne i preozbiljne mane rada u samim strankama.

„Naravno, to je i odraz teške krize višestranačja, odnosno klasične liberalne, parlamentarne demokratije. Sudarili smo se s njenim ograničenjima i pitanje je koliko ona uopšte više može da se popravlja. Ali, kako stvari stoje, nemamo mnogo izbora. Moramo istrajati na pokušajima i moramo ozbiljno da razmotrimo efekte. A ne znam koliko za to danas u Hrvatskoj ima volje i kapaciteta, za obranu interesa najšire zajednice, dakle ne samo u Hrvatskoj“, zaključak je Gorana Čulara. Jer, po svemu sudeći, prevelikom delu odnarođene političke elite, koja pritom dobija i dobre honorare, odgovara upravo ovakvo stanje.

Na izdisaju glavne vrednosti društva

„Nema tu mesta za neku veliku psihologiju, jasno je da u tome prevladava brutalna, primitivna pragmatika“, kaže na tu temu Jaroslav Pecnik, politički analitičar i bivši poslanik Hrvatskih laburista, nekadašnje parlamentarne stranke. On se kroz sopstveno iskustvo uverio da se politika u Hrvatskoj u ogromnoj meri pretvorila u nastojanje da se izborno stečeni mandat iskoristi za ličnu, privatnu korist. „Ne razmišlja se mnogo o budućnosti, što pokazuje da su glavne vrednosti ovog društva na izdisaju, pa i politički moral. Kao uoči pada Rimskog carstva, sve je dozvoljeno, svaka laž. Apsolutne istine dakako nema, ali određene norme ipak moraju da postoje.“

„Dobar primer su bili govori predsednika HNS nakon prelaska te stranke u vladajuću koaliciju. Cinizam njegovog obrazloženja dokazao je da se danas može opravdati i najveća bedastoća, s obzirom na da to uopće nije delovalo na rejting glavne vladajuće stranke“, tvrdi Pecnik. On dodaje da se s razlogom u javnosti veruje da su svi političari takvi, a kao izlaz vidi totalni ekonomski kolaps koji na nesreću i ne treba prizivati: „On je verovatno neminovan, nakon kolapsa političkog morala. Ali, kao što je rekao Fridrih Helderlin – u krizi se nalazi i rešenje.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android