1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Ostavljeni vetru i samovolji

Dijego Kupolo, Idomeni26. januar 2016.

I dok EU raspravlja o zatvaranju granica, hiljade ljudi u zbegu nalazi se u mrazu i neizvesnosti duž Balkanske rute. Malo je mesta gde mogu da potraže utočište od hladnoće. Idomeni je jedno od takvih.

https://p.dw.com/p/1Hk4r
Flüchtlinge Mazedonien
Foto: DW/D. Cupolo

„Kada će otvoriti granicu?“, pita Golam Saki. Ovaj obućar iz Avganistana nalazi se na jednoj benzinskoj pumpi u Grčkoj, samo 20 kilometara od granice s Makedonijom. Saki u rukama drži najmlađeg od četvorice sinova. Više od četiri sata stoje ovde, ledeni vetar im duva oko ušiju. „Zašto granica nije otvorena? Ima li negde taksi do nje?“ Niko ne odgovara na njegova pitanja.

Golam Saki nije jedini koji ne zna šta i kako dalje na takozvanoj Balkanskoj ruti. Šefovi vlada i država EU diskutuju o maksimalnom broju izbeglica koje mogu primiti njihove zemlje, razmatraju i potpuno zatvaranje granica. Konsekvence toga na svojim leđima osećaju izbeglice koje iz Grčke žele da nastave u pravcu severa Evrope. Granični prelazi prema Makedoniji se stalno zatvaraju – čini se bez pravila.

Izbeglice se u ovom trenutku mogu skloniti samo na benzinskim pumpama. Jedino tu se može skriti od Vardarca, ledenog vetra koji sa brdovitog severa Makedonije duva prema jugu. Ipak čini se da hladnoća koju Vardarac donosi stiže s mnogo veće udaljenosti, iz srca Evrope.

„Samo glasine“

„Ni mi iz nevladinih organizacije ne znamo šta se dešava“, kaže Gema Džili. Ona na graničnom prelazu Idomeni radi za Lekare bez granica. „Policija ni nama ne daje informacije. Izbeglicama možemo prenositi samo glasine, činjenica je u ovom trenutku vrlo malo“, kaže ova Škotkinja.

Prelaz Idomeni je već duže vreme mesto na kojem je primetna jedna pojava – samovolja. Krajem 2015. su preko prelaza iznenada počele da se puštaju samo izbeglice iz Iraka, Sirije i Avganistana. To je dovelo do protesta izbeglica iz drugih zemalja, što je bio povod da se potpuno zatvori prihvatni kamp za zbrinjavanje onih koji pristižu ovamo.

Flüchtlinge Mazedonien
Foto: DW/D. Cupolo

Sada postoji novi kriterijum na osnovu kojeg se propuštaju izbeglice. One moraju da kažu kuda žele da idu. Onaj ko kao odredište navede Nemačku ili Austriju može da prođe, ostali se vraćaju u pravcu Atine. Da bi se to sprovelo angažovani su čak i nemački graničari i službenici evropske službe za zaštitu granica Fronteks.

Ipak, ni oni ne kontrolišu ovaj prelaz 24 sata dnevno. Izbeglice se propuštaju samo nekoliko sati dnevno – i to uvek u različito doba dana. Nekada je to u četiri sata ujutro, nekada u šest sati popodne.

Zaklon na pumpama

Zbog toga je došlo do nagomilavanja ljudi na granicama, pa su grčka vlasti bile primorane da ponovo otvore prihvatni centar u Idomeniju. Ipak, mnoge izbeglice ne stižu do njega. Sklanjaju se na benzinske pumpe na dugom putu od grčke obale ka jugu Makedonije.

Procene Selin Ganje iz organizacije Save the Children govore da na pumpama trenutno boravi oko 3.000 ljudi. Oko 40 odsto izbeglica su deca. „Trenutno je u begu mnogo više žena s decom nego ranije. Mislimo da u stvari sada porodice pokušavaju da se spoje, žene i deca slede muškarce koji su prošli tokom leta.“ To je zabrinjavajuće, kaže Ganje, prvenstveno zbog velike hladnoće i teškog puta. Mnoge izbeglice imaju disajne probleme i promrzline.

Bildergalerie Flüchtlinge an griechischen Tankstellen
Prinudno kampovanje na grčkim benzinskim pumpamaFoto: DW/D. Cupolo

Za Kaliopi Mitelineos iz nevladine organizacije A21 postoji veći problem od hladnoće. Ona je svedok da se duž Balkanske rute nalazi sve više krijumčara ljudi. „U ovom trenutku ljudima još uvek ne pada u oči kada jedan 15-godišnji dečak putuje sa starijim muškarcem koji nije njegov otac, ili kada devojčica koju nešto pitate stalno gleda u zemlju i ne odgovara“, kaže Mitelineos koja je specijalizovana za prepoznavanje žrtava krijumčara.

„Šta da radimo?“

Ponovo smo na benzinskoj pumpi. Saradnici Lekara bez granica su podigli nekoliko šatora u kojima ima grejanja. Osam je sati naveče. Hešam Noaman, Kurd iz Sirije, čeka od šest sati ujutro. Ovaj 26-godišnjak stoji pred šatorom bez kape, ruke pokušava da zagreje u džepovima jakne. Iako već dugo čeka, optimista je. „Ako i ostanemo ovde dva-tri dana, to je u redu. Nedelju dana bi možda bilo i previše. Ali, šta da radimo?“

Noaman je platio 550 evra kako bi od Turske stigao do Grčke, preko Egejskog mora. Prelazak preko mora je zimi dosta jeftiniji nego inače, zbog teških vremenskih prilika i talasa. Otkako je pristao na obalu ostrva Lezbos ništa nije jeo i ni danas ne zna gde će spavati.

Bildergalerie Flüchtlinge an griechischen Tankstellen
Paljenje vatre u blizini benzinske pumpe u normalnim okolnostima baš i nije pametna idejaFoto: DW/D. Cupolo

Ipak, nakon što je sedam meseci živeo u Turskoj, sretan je što je konačno na teritoriji EU. „Pokušao sam da živim u Turskoj. To je nemoguće. Čim saznaju da si Sirijac ponašaju se prema tebi kao da si životinja.“ U Izmiru je Noaman radio na gradilištu. Za dvanaest sati rada dnevno dobijao je devet evra. „U Turskoj smo mi imigranti bez ikakvih prava. Ako šef ne želi da te plati, ne možeš mu ništa. Nemaš kome da se žališ. Zbog toga sam sada ovde.“