Brinuti se za bezbednost – to je glavni zadatak države. Jer samo tako građanke i građani mogu da žive dostojanstveno i slobodno i samo tako je moguć ekonomski prosperitet. Lako rečeno. U stvarnosti korona-virus svima pokazuje kakvo je stanje u zemlji u kojoj žive: da li se ona snalazi u opasnim situacijama? I što je još važnije: da li je bila pripremljena za jednu takvu pretnju?
Ovu krizu niko nije mogao da predvidi, kažu odgovorni. Ali od 2003. godine bilo je pandemija, kao što su SARS, svinjski grip, MERS, ebola ili zika virus. Vlade su dakle imale dovoljno vremena da se pripreme za pandemiju. To barem važi za bogate zemlje severne hemisfere. Ali većina je postavila pogrešne prioritete. Bilioni su izdvojeni za naoružanje, umesto za delovanje u kriznim situacijama.
Moćne vojske i loši zdravstveni sistemi
Međutim, tenkovi i borbeni avioni ne pomažu u borbi protiv pandemije. Nosači aviona nisu u stanju da zaštite ni svoju posadu, a kamoli civile na kopnu. Isključivo moćna vojska ne može da se pobrine za bezbednost. Velika izdvajanja za naoružanje često znače i da neće biti dovoljno novca za moderan zdravstveni sistem, za funcionalnu infrastrukturu ili za zaštitu životne sredine.
Izdaci za naoružanje svake pojedinačne nacije nisu samo rasipanje novca, već i znoja njihovih radnika, genija njihovih naučnika i nade njihove dece. To je kazao jedan general: američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer, 1953. godine, usred Hladnog rata.
Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, Amerika se naoružavala i borila protiv radikalno-islamističkih terorista u zemljama gde ih je bilo i gde nije. Ali napadi takozvanih božijih ratnika deluju gotovo mali u poređenju sa brojem žrtava koje je samo u SAD prouzročila pandemija.
Da ne bi bilo zabune: naravno da je svakoj zemlji potrebna vojska, kako bi od napada štitila svoje građane. Sjedinjene Države svojom mornariciom obezbeđuju širom sveta i važne trgovačke puteve. Ali ipak je Vašington – kao i drugi glavni gradovi – pogrešno procenio stvarnu opasnost situacije. Pretnje od pandemija, klimatske promene ili uništavanje životne sredine se uvek iznova potcenjuju.
A u zavetrini korona pandemije kriju se i drugi rizici: pobune gladnih, pre svega u Africi i delovima Azije.
Izolacija i protekcionizam ne pomažu
U SAD se ponovo budi stara želja za izolacijom od ostatka sveta: držimo se jednostavno dalje od kriza i ratova ovog sveta! Ali izolacionizam ne pomaže. Ni virusi, ni klimatske promene se ne zaustavljaju na nacionalnim granicma. Dugoročno škodi i protekcionizam. On šteti izvoznoj industriji, usporava ekonomski rast i ljude tera u siromaštvo. Posledice korona-virusa bi mogle da budu opasnije od njega samog.
Pandemija je pokazala koliko je svet postao mali. Kako ono što se dešava u nekoj dalekoj zemlji, za veoma kratko vreme počne da se tiče građanki i građana na svim kontinentima. Globalizacija ne može da se zaustavi ili vrati unazad.
Svetska zajednica je osuđena da deluje zajedno. Da bi to funkcionisalo, bogate zemlje severa, pre svega SAD, bi morale da pokažu lidersku snagu i da uče iz grešaka prošlosti. Samo u meri u kojoj to uspe, naš svet može biti bezbedniji.