Opozicija bez kompasa

Osim što se Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) podvrgla uspešnom fejsliftingu, novi šef te stranke Andrej Plenković je veštom komunikacijom s novinarima anestezirao dobar deo kritički nastrojenih medija. Uz to je uspeo i da katalizuje promene u nekoliko opozicionih stranaka. Socijaldemokrate (SDP) se tako dvoume da li im treba „odgovor na Plenkovića" ili socijaldemokratija s manje kompromisa, dok se u Hrvatskoj seljačkoj stranci (HSS) pitaju da li im je budući premijer politički protivnik ili saveznik.

Ono što je iznenadilo mnoge jeste da SDP nije ni pokušala da sastavi saborsku većinu. „Pali smo bez ispaljenog metka", govorili su stranački aktivisti, nezadovoljni potezima Zorana Milanovića za koga se, i pre samih izbora, u pola glasa govorilo da ga politika – zapravo više i ne zanima. Ta stranka pokušava iznova da se osmisli, a kandidati za predsednika partije obećavaju povratak socijaldemokratiji u postmilanovićevskom dobu.

„SDP je, podstaknut istraživanjima, ipak mislio da će imati određenu prednost i, naravno, da će ući u te pregovore s bitno drugačijih pozicija. Drugo, procenili su da bi ponovo moglo da dođe do mučnih pregovora s Mostom i nisu mogli da znaju da će Plenković umešno da vodi taj proces", komentariše za DW Višeslav Raos, docent zagrebačkog Fakulteta političkih nauka: „U trenutku kada su se proglasili rezultati, Milanović je smatrao da je bolje ići u opoziciju, s pretpostavkom da neće izdržati četiri godine. Po meni, to je bio racionalan potez. Matematički je i možda moglo nešto da se složi, međutim, procenili su da ipak moraju da preuzmu određenu odgovornost, s obzirom na to da su osvojili mnogo manje mandata od očekivanog."

SDP uspešan u evropskim okvirima

Opozicija, kaže Raos, nije nestala i pogrešno bi bilo porediti Hrvatsku s Mađarskom i Poljskom, jer je Plenković, uprkos respektabilnoj pobedi, morao da se pomuči kako bi pridobio parlamentarnu većinu. „Bila bi sasvim druga situacija da HDZ-u Most nije potreban. Orban u Mađarskoj ima dvotrećinsku većinu i to u Hrvatskoj nije zamislivo. HDZ čak ni devedesetih ni na jednim izborima nije imao dvotrećinsku većinu. Druga je stvar što je zbog Tuđmana i svega opozicija tada bila slaba."

Raos kaže da je 38 mandata za SDP značajan pad, ali da je ipak reč o manje-više najuspešnijoj socijaldemokratskoj stranci u postkomunističkoj Evropi. „SDP je u velikoj kadrovskoj i konceptualnoj krizi, mora da sagleda kome se obraća, ali ne vidim da dolazi do njegovog urušavanja. Ta je stranka pod Milanovićem bila široko otvorena levo-liberalnom i centrističkom biračkom telu i takvi ljudi su dolazili u vrh stranke. Sada neki kandidati za predsednika žele da to bude prava socijaldemokratija. Pitanje je da li je to pravi put u smislu dobijanja izbora. Ista je stvar i sa HDZ-om. To je bio jedan od velikih problema Tomislava Karamarka – kreirao je celu stranku po ukusu uskog desnog krila stranke. A Plenković balansira i zna da stvar mora mnogo šire da postavi, ako želi da bude uspešan."

Desnici skloni komentatori poručuju da SDP može da se odmara desetak godina i da može da se vrati tek kada HDZ napravi neku izuzetno veliku grešku. „Ne bi bilo ozbiljno prognozirati šta će biti za četiri godine. Čini se da se Plenković stabilizovao na čelu stranke. Priroda HDZ-a, pa i SDP-a, je da se neke stvari ne preispituju sve dok se pobeđuje. Sve dok je stranka uspešna primiriće se čak i marginalizovani ljudi koji spadaju u 'Karamarkov HDZ'", objašnjava Raos narav hrvatske politike.

Rotirajuća vladavina HDZ i SDP je problem na koji ukazuju oni građani koji tragaju za takozvanim trećim opcijama. Jer, kada su na vlasti, te dve stranke razlikuju se samo po pitanjima svetonazora. To je posledica, smatra naš sagovornik, petnaestogodišnjeg približavanja Evropskoj uniji i prihvatanja briselske mejnstrim politike tokom pregovora. „Ni HDZ u poređenju s drugim strankama Evropske narodne stranke nije dovoljno profilisan kao snaga desnog centra u ekonomskom smislu. To bi značilo manje socijalne politike, niže poreze i slično", upozorava Raos.

Živi zid došao do zida

I Živi zid, stranka koja se predstavljala kao treća opcija i koja je na izborima ojačala svoju parlamentarnu poziciju, grca u problemima. Njihovi vodeći ljudi na udaru su optužbi za pranje novca tokom kampanje, lažiranje diplome, falsifikovanje dokumenata i autoritarno vođenje stranke iznikle iz inicijative koja se bori protiv deložacija. Kako bi izbegli deljenje miliona osvojenih ulaskom u Sabor, pokušali su da osnuju novu stranku. To im je prvi put odbijeno, a drugi pokušaj je u postupku. I poslanik Zoran Aleksić osnovao je svoju stranku kako bi izbegao prelivanje osvojenog budžetskog novca u Živi zid na čijoj je listi bio. Reč je, objasnio je, o nekih 30.000 kuna mesečno za rad političke stranke, u šta ne ulazi plata saborskog poslanika.

„Koliko god da su manjkave po pitanju unutrašnje demokratije, pokazuje se da HDZ i SDP spadaju u ozbiljnije stranke. Živi zid, pa i Most, još uvek nisu stranke. Nije to samo pitanje novca. Znaju li oni zašto su uopšte zajedno i kako će da izgrađuju stranku?", postavlja retoričko pitanje naš sagovornik. Osnivanje novih stranka, uz izostanak objašnjenja biračima, novi je nivo neodgovornosti hrvatskih političara. „Neću dozvoliti žutoj štampi da diktira o čemu ću da pričam", objavio je Ivan Pernar iz Živog zida upitan da prokomentariše svoje postupke. Za njega, kaže, osnivanje stranke nije javna informacija. I to je hrvatska opozicija.