Odakle kreću izbeglice?

Izbegličko naselje u regiji Minija na severu Libana na prvi pogled izgleda više kao nespretno napravljen plastenik, nego kao izbeglički kamp. Plastične cirade postavljene kao šatori bodu oči usred idiličnog voćnjaka limuna. Nekada zamišljeno kao privremeno naselje, kamp postaje trajni smeštaj za sve veći broj sirijskih izbeglica kojih je, prema zvaničnim izvorima u Libanu milion i 300.000, a prema nekim procenama i do 1,6 miliona.

Maher (ima je promenjeno) je privlačan i skladno odeven muškarac. U Alepu je radio u poljoprivredi. Pravio je plastenike širom zemlje, bogate obradivim površinama. Sada uzgaja nekoliko sadnica u tegli u svom šatoru – plastično naselje izniklo je na obradivoj zemlji, na 20 minuta od severno-libanskog grada Tripolija. Za te šatore libanska vlada odavno je zaključila da nisu podobni za život.

„U kampu ima mnogo problema“, priča Maher za DW dok sedi na madracu na podu šatora. Iako je njihov šator nepodoban za trajni boravak, on ga je pažljivo podelio u dve sobe – kuhinju, s policama za hranu i malom gasnim štednjakom i spavaću sobu koja je ujedno i dnevni boravak s madracima na podu. Tu je čak i televizor, kao i mali bicikl za vežbanje u uglu prostorije. Sve je vrlo čisto i dekorisano s mnogo ukusa.

„Ali, naš problem je to što ne možemo van iz kampa“, kaže Maher.

Od privremenog boravka do trajnog smeštaja

Poput mnogih Sirijaca, i Maher je pre dve i po godine napustio Alepo kako bi sa ženom i dve ćerke pričekao kraj rata i stabilizaciju situacije u zemlji. Ali nekoliko meseci preraslo je u godinu, jedna godina u dve, i privremeni smeštaj u plastičnim šatorima podignut na „nenaseljivoj“ zemlji postaje sve duži.

Situacija postaje sve izazovnija i sve manje održiva. Nakon što je libanska vlada nametnula čitav paket nameta i zahteva Sirijcima kako bi mogli da obnove svoje vize i legalno borave u Libanu, mnogi poput Mahera bili su prisiljeni da ostanu bez dokumenata. To ograničava njegove mogućnosti, poput slobode kretanja i primanja osnovnih životnih usluga.

„To se odražava na sve aspekte života Sirijaca ovde“, objašnjava Lajal Abu Daher iz Norveškog saveta za izbeglice. „Kako da pronađete posao ako ne možete slobodno da se krećete? Kako da odete u policiju ako ste žrtva zločina?“

U potrazi za poslom Maher je nekoliko puta izlazio iz kampa rizikujući da ga uhapse. Ali, nakon što je uhapšen na kontrolnom punktu, proveo je mesec u zatvoru, a nekoliko hiljada dolara potrošio je na advokata kako bi bio oslobođen. Pomirio se sa sudbinom da mora da ostane u kampu zbog svoje porodice.

Žene i deca radnici

Njegov otac radi na pijaci u centru Tripolija, ali niske nadnice jedva da su dovoljne da prehrani svoju veliku porodicu. Prema rečima Abua Dahera, slična situacija naterala je mnoge porodice da pošalju svoju decu na rad, kako bi im to bio alternativni izvor zarade bez da rizikuju hapšenje glave porodice.

„Vlada mišljenje da je manja verovatnoća da će uhapsiti žene ili decu“, objašnjava Abu Daher. „Zbog toga, umesto da idu u školu, decu šalju na posao, s obzirom na to da glava kuće nije u stanju legalno da radi.“

Kako bi svojoj djeci obezbedio bolji život, Maher planira da narednih nedelja otputuje u Evropu, tako što će pozajmiti novac za krijumčare koji će njega, njegovu ženu i ćerke brodom prevesti do Turske i Grčke. Iako većina Sirijaca u Tursku stiže legalnim putem, avionom ili trajektom, s obzirom na to da nemaju rešeno pitanje prebivališta u Libanu, Maher ne može da ode legalno, već je prisiljen da se upusti u čak dva krijumčarska poduhvata preko mora.

„Ovde nemaju mogućnost da idu u školu“, kaže Maher, dok se njegova deca igraju u susednom šatoru. „Oni čak ne znaju da napišu svoja imena.“

Čekajući zimu, nadajući se Evropi

S obzirom na to da čeka novac i vesti od porodice o putovanju i situaciji u Nemačkoj, ne može da planira put pre zime. Tada će da zahladni, a ozloglašena ruta biće još opasnija. Njegova sedmomesečna ćerka Rana ne staje ni u pojas za spasavanje.

I ostanak u kampu tokom zime je rizik. Iako je ovo idealan dan, kada mnogi uživaju sedeći ispred šatora i hvatajući zrake Sunca koji se probijaju kroz grane limuna i nara, kamp ne može da izdrži zimske uslove. Nelegalno i u najboljem slučaju sporadično napajanje električnom energijom znači da su leta bez ventilatora, a zime bez grijanja. Slaba kiša znači da će se zemlja pretvoriti u blato, a jaka donosi šatore koji prokišnjavaju, prehlade i druge bolesti. Za mnoge izbeglice, život u kampu i dalje će biti realnost. Iako su stotine hiljada izbeglica emigrirale u Evropu, to je samo 0,2 odsto ukupnog broja sirijskih izbeglica.

Na pitanje da li se boji da naputi kamp, Maher sleže ramenima: „Čak i ako umremo na putu – ovde ćemo umreti svakako…“