Od perača sudova do knjževne zvezde

„Edgar Bedler je odlučio da nestane.“ Samo nekoliko meseci pred pad Berlinskog zida, on napušta sivu svakodnevicu Nemačke Demokratske Republike (NDR) i odlazi na rub zemlje – ostrvo Hidenze u Baltičkom moru – u potrazi za novim početkom.

U gostionici Kod Klauznera, gde novac ne igra nikakvu ulogu, iako se radi do besvesti, Edgar Bedler, koga pisac zove kratko – Ed, upoznaje Aleksandra Dimitrijeviča Krusoviča - Krusoa, nakon čega se njegov život nepovratno menja. Kruso koji nosi ime čuvenog junaka Danijela Defoa, jer je i on pomalo samotnjak, pustinjak na Hidenzeu, predstavlja svojevrsno vodiča i ostrvskog filozofa odbeglih. Gotovo mitska pojava.

„Kruso“ je ostrvski roman koji okuplja ekscentrike, nekonvencionalne mislioce, borce za slobodu, ljude koji su želeli da pobegnu iz Istočne Nemačke. On je neka vrsta obrnute Robinzonijade, istkana oko neobičnog prijateljstva ove dve ranjene duše – Eda i Krusoa. „Glavni lik je Ed. On stalno priča o tome kako traga za pravim muškim prijateljstvom“, priča za DW autor romana Luc Zajler. „Kruso je kao kum, guru, koji nudi Edu da ga uzme pod zaštitu. Ed stalno razmišlja o tome kako je bilo i ponavlja: ‘Uvek sam imao najboljeg prijatelja u životu'. I želi da ga ima ponovo. Postoji ta čežnja u nemu.“

Parabola propadanja Istočne Nemačke

Tako i Zajlerov Kruso dobija svog Petka – mladog Eda. On požudno upija Krusoove misli o individualnoj slobodi i Utopiji. „Da, to je knjiga o veoma, veoma posebnom mestu i ona pokušava da postavi neka pitanja upravo upotrebom tog mesta. To možda otvara i pitanja o jednom vremenskom periodu koje je povezano s našim shvatanjem slobode“, kaže pisac i dodaje da se u knjizi prepoznaje i višeslojna parabola propadanja NDR-a. „Ako sam uradio dobar posao, ona čak simbolizuje pad te države. Propadanje restorana Kod Klauznera, gde Ed radi, može biti viđeno kao simbol raspada cele zemlje. Ali to nije bila moja namera, priča se jednostavno tako razvijala.“

Za razliku od Defoovih junaka, Ed i Kruso su umesto na Karipskim, zatočeni na ostrvu Hidenze, koje je bilo popularna destinacija za disidente iz Istočne Nemačke koji bi radili sezonske poslove u barovima ili hotelima, baš kao što to čini i Ed u knjizi. Odatle su mnogi pokušavali da organizuju zajednička bekstva preko Baltičkog mora, ali je taj put samo nekima doneo sreću, dok je mnoge odveo u smrt.

Rekvijem palim beguncima

Inspirisan pričama o nemačkim utopljenicima koje je more izbacilo na danske obale, Zajler je svom romanu dodao dokumentaristički epilog o sudbini stvarnih begunaca iz Istočne Nemačke. „Oni su transportovani u Kopenhagen na forenzička ispitivanja, ali je njihova dalja sudbina nepoznata. Zapitao sam se šta se desilo s njima. Gde oni odlaze? I morao sam da otputujem u Kopenhagen i otkrijem. Moje istraživanje se završilo u tom vrlo detaljnom epilogu.“

Iako je to poglavlje istorije NDR-a do sada malo obrađeno, zvanična statistika navodi da je 179 ljudi stradalo bežeći iz Istočne Nemačke preko Baltičkog mora, dok se mnogi vode kao nestali i ne zna se šta se desilo s njima. Zajlerova priča je svojevrsni rekvijem palim beguncima u slobodu.

„Kruso“ je roman prvenac Luca Zajlera i on ranije nije prevođen na srpski jezik, ali nemačkoj čitalačkoj publici nije nepoznat. Iza sebe ima brojne nagrade za svoje pesme, eseje i kratke priče, od kojih mnoge vrlo dirljivo opisuju industrijske regije u Istočnoj Nemačkoj, gde je i sam odrastao. „Nije svaki događaj u životu dovoljno interesantna tema za roman od 500 strana, ali u mom slučaju bila dobra polazna tačka. Kruso nije autobiografska priča, ali i ja sam prao sudove na Hidenzeu tokom leta. Verujem, čak i danas, da je Hidenze najlepše ostrvo na svetu“, kaže pisac.

Žiri za dodelu Nemačke književne nagrade posebno je istakao piščevu sposobnost da i vrlo složene teme učini prijemčivim, kao i njegovo poetično, senzitivno i magično poigravanje jezikom. Ova nagrada dodeljuje se svake godine pred početak najvećeg nemačkoj Sajma knjiga u Frankfurtu.