O deci ulice u Nišu nema ko da brine

Sa flašom punom sapunjave vode i četkom u ruci osmogodišnji dečak prilazi automobilu na jednoj od najprometnijih raskrsnica u Nišu. „Daj neku paru da ti očistim šoferku".

Na ispruženu ruku sa novcem i pitanje da li hoće da odgovori na par pitanja, poziva starijeg brata. Nema razgovora za medije, ali dok traje crveno svetlo na semaforu, saznajemo da on ima 21 godinu, da svaki dan sa braćom boravi na raskrsnicama, bez obzira na vremenske uslove. „Da zaradimo pare", dodaje on. 

Mladi Romi i deca najvidljiviji su upravo na raskrsnicama i u pešačkoj zoni, kada sviraju ili prose. Iako ih ima gotovo na svakom koraku, to nije ni izbliza realna slika o tome koliko ih zapravo ima - dece ulice. 

Procenjuje se da čak 35 odsto Roma čine upravo deca i mladi do 18 godina. Većina njih boravi na ulici zarađujući za porodicu. Sve više njih postaju zavisnici od droge ili se odaju prostituciji. 

Novi Sad i Beograd su bolje rešili problem

Zahvaljujući postojanju svratišta, deca ulice u Novom Sadu i Beogradu imaju gde da se sklone tokom dana. U Novom Sadu postoji jedno svratište, a u Beogradu je svratište na dve lokacije. 

Mina Lukić, koordinatorka usluge Svratište za decu u Beogradu kaže da već sada, kada još nije nastupila hladna zima, u svratište prosečno dolazi stotinu dece dnevno, a da oba svratišta rade sa preko 350 devojčica i dečaka uzrasta od 5 do 15 godina.Ova svratišta nastala su još 2007. sa idejom da deca i mladi koji žive i rade na ulici imaju mesto gde da svrate, da se okupaju, jedu, operu svoje stvari i da se osećaju bezbedno. Svratište je otvoreno 365 dana u godini. 

„99 odsto naših korisnika su Romi. Ne postoji precizna statistika koliko je romske dece na ulici, ali pretpostavlja se da na teritoriji Beograda ima oko 2.000 dece i mladih koji rade na ulici. Izostanak precizne statistike je veliki problem. Jedan od razloga za ovo je i činjenica da deca koja rade na ulici nisu prepoznata kao posebna kategorija dece, već se svrstavaju u neku drugu grupu koju naš sistem prepoznaje – deca sa problemima u ponašanju, deca u sukobu sa zakonom i slično", kaže Mina Lukić. 

Prema njenim rečima, pored čiste odeće i mogućnosti da se okupaju, deca na raspolaganju imaju tri obroka. Ručak je uvek kuvano jelo, kaže Mina Lukić i dodaje da „je nutritivno dobro izbalansirano što je od velike važnosti jer je često to deci jedini obrok tokom dana". 

Funkcionisanje dva beogradska svratišta mesečno košta 15.000 evra, a koordinatorka kaže da im na mesečnom nivou kompanije i građani doniraju gotovo još toliko sredstava u vidu odeće, obuće, školskog pribora, užine i sredstava za higijenu. Takođe, i donatori ih podržavaju u radu, među njima međunarodne fondacije i organizacije koje ih finansiraju projektno. 

Niš ima najviše Roma, ali nema svratište

Sve ovo ne postoji već godinama u Nišu, trećem gradu Srbije. Iako u odnosu na broj stanovnika, Niš ima najviše Roma u od svih gradova u zemlji. Svratište za decu ulice postojalo je od 2009. skoro pet godina, i tu je dolazilo dvestotinak dece i mladih.

U to vreme organizacija Global fond finansirala je sva svratiša u Srbiji, sa ciljem da se smanji opasnost da deca ulice postanu zavisnici od droge i da se razaze HIVom, kaže Boško Aleksić, tadašnji koordinator niškog Svratišta.

„Kada se Global fond povukao, svratište u Novom Sadu je preuzela Ekumenska humanitarna organizacija, a u Beogradu ga je preuzela gradska vlast. Niš je tada imao velike finansijske probleme i Svratište nije imalo svoj prostor dodeljen od grada, za razliku od druga dva Svratišta. Svratište u Nišu je i tada imalo malo drugačiji koncept. Ja kao neko ko dolazi iz institucije, smatrao sam da mi treba da radimo na samouništenju, odnosno da postojanje Svratišta obesmislimo i tako Centru za socijalni rad omogućimo da decu ubaci u sistem, a porodice koje su nefunkcionalne, dovede u stanje funkcionalnosti", kaže Aleksić i dodaje da je tu decu koja su dolazila u Svratište Centar za socijalni rad evidentirao, da su neka deca dobila zdravstvene knjižice, vakcine i slično. 

Posao međutim nije završen, svratište je potom zatvoreno, pa su niška romska deca ostala na ulici bez mogućnosti da popiju čaj u hladnim zimskim danima ili razgovaraju sa psiholozima. 

Svakodnevno peru šoferšajbne, prodaju olovke ili mirišljave jelkice za automobile, i povremeno uspeju da zarade novac koji nose svojim roditeljima. Većina građana ih ne primećuje, a pred njima oči zatvaraju i nadležni.

Dušica Davidović koja je i u vreme postojanja niškog Svratišta za decu ulice bila gradska većnica zadužena za socijalna pitanja, danas je zadužena za isti resor kao zamenica gradonačelnice Niša. Za DW kaže da Niš ponovo radi na tome da se Svratište opet otvori.  

„Tada, kada je Svratište prestalo sa radom, nije se ozbiljno shvatao problem. Sada u vreme ove pandemije i Kovida, zaista je neophodno i nužno smestiti tu decu u jedan prostor, skloniti ih sa ulice. Zbog njihove bezbednosti. Jer, sva ova deca izložena su najtežim oblicima nasilja, posebno što imaju biološke roditelje, ali su to disfunkcionalne porodice koje praktično guraju svoju decu na ulicu da rade", kaže Davidović. 

Iako kaže da se ubrzano radi na pronalaženju prostora i na trajnom rešenju ovog problema, zamenica gradonačelnice Niša ipak ne očekuje da se problem reši tokom zime, već s proleća. 

Problem dece na ulici je vrh ledenog brega

Osman Balić, predsednik Lige Roma takođe ističe da problem mladih među najvećim problemima Roma, ali je pod senkom opšteg stanja te manjine. 

„U vreme postojanja Svratišta, bilo je značajno što su ta deca imala gde da odu. Broj takve dece je mnogo veći nego što mi mislimo jer je najveći broj romske mladeži ipak u romskim naseljima. Na žalost ovi su najvidljiviji zato što su u centru grada. Ali i problemi dece koja nisu perači šoferšajni je ogroman", smatra Balić. 

Ta deca se ili ne pohađaju školu ili prekidaju školovanje posle osnovne škole, što ih i stavlja u poziciju da budu bez posla i žive u siromaštvu. Zbog te socijalne zapuštenosti, često su podložni bolestima zavisnosti, što je još jedan od gorućih problema romske zajednice, potom opasnost od torture i opasnost od trgovine ljudima. 

Balić dodaje da je nakon poslednjeg izveštaja podnetog Evropskoj komisiji pre desetak dana, Srbija dobila žuti karton zbog još uvek nerešenog problema - pravne nevidljivosti dece Roma. 

„Mi smo u velikoj meri zadnjih desetak godina uz pomoć nadležnih ministarstava popisali decu kako - tako, ali to je još uvek problem. I nevladina organizacija Praksis sada je podsetila novo Ministarstvo da taj problem mora da se reši, jer sumanuto je da dete rođeno u zemlji čiji roditelji imaju podatke da su živeli ovde, ima problem da se upiše u matične knjige". 

Osman Balić kaže da za sada samo nevladine organizacije govore o tome i spremne su da se to trajno reši, ali dodaje da to mora da rešavaju - i država i lokalne samouprave.

„Semafor je najbenigniji oblik njihovog pojavljivanja, ko zna šta se sve dešava sa tom decom. Znamo i da su gladni, i da su nebezbedni, i da su meta loših namera", kaže Balić. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android