Noć kada je Drezden sravnjen sa zemljom

„Na Pozorišnom trgu, tu sliku vidim kao da je juče bilo, stajao je tramvaj koji je bio potpuno u plamenu.“ Ilze Nake bila je još dete kada je u noći sa 13. na 14. Februara 1945. počelo bombardovanje Drezdena. Ta tragedija duboko joj se urezala u pamćenje: „Sećam se male devojčice sa krvavim rukama, tu sliku nikada neću da zaboravim.“ Ilze je tada imala samo četiri godine. Noć je provela s roditeljima u podrumu kuće u kojoj su stanovali. U podrum je dolazilo sve više ljudi koji pokušavali da se sklone od bombi. Sve vreme su odjekivale sirene za uzbunu.

„Od kuće nije mnogo ostalo“

Te večeri su Ilzini roditelji pazili da prozori budu propisno prekriveni kako svetlo iz sobe ne bi prodiralo napolje. Ulicama su stalno prolazile patrole koje su kontrolisale da li se svi stanovnici pridržavaju tog naređenja. Zvuk sirene trgao je decu iz sna. Ginter, najstariji od braće i sestara, imao je 14 godina. Najmlađi je bio Jirgen, rođen dva dana pre Božića. Majka ga je držala čvrsto pripijenog uz sebe. To su slike koje su se urezale u pamćenje četvorogodišnje devojčice. Neka sećanja verovatno se temelje i na pričama roditelja.

Napolju, na ulici, je pakao. Bombe britanskog ratnog vazduhoplovstva padaju na kuće i zgrade i barokni centar grada pretvaraju u pustinju koja gori. Podrum u kojem se nalazila Ilze sa porodicom je zatrpan. Ljudi uspevaju da izađu tek uz pomoć spolja. „Od kuće nije mnogo ostalo. Mogla je da se vidi samo još trpezarija“, priča Ilze Nake. Porodica beži prema reci Labi. Deca štite usta maramicama koje im je majka pripremila baš u tu svrhu. Drezden je dugo bio pošteđen napada saveznika. Ali nepuna tri meseca pre kraja Drugog svetskog rata, na taj je grad u napadu, koji je trajao 37 časova, bačeno na hiljade bombi.

Ilzina porodica noć je provela na otvorenom. Sutradan su se pešice uputili ka poznatom drezdenskom mostu „Plavo čudo“. Vojni avioni ponovo se vraćaju, ovoga puta bombarduju Amerikanci. Ilze Nake priča, isto kao i mnogi drugi građani Drezdena, da su avioni leteli veoma nisko i da su iz njih pucali na ljude. Ali za te tvrdnje do danas nema sigurnih dokaza.

„Neposrednih napada na civile nije bilo“

„Bilo je vazdušnih borbi između lovaca koji su pratili bombardere i nemačkih vazdušnih snaga“, kaže vojni istoričar Matijas Rog i dodaje: „Očevici koji danas svedoče o tome, tada su često još bili deca i nisu to mogli dobro da procene.“ Ipak, Rog ističe da su i svedočenja dece veoma važna i da je zadatak nauke da takve izveštaje stavi u pravi kontekst.

Rog takođe podseća da je posebna komisija, sastavljena od istoričara, dubinskim sondama ispitala sve tzv. sumnjive površine na kojima su, navodno, prema pričanju svedoka, izvršeni neposredni napadi na civile. „Ni na jednoj površini nisu pronađeni ostaci municije koji bi mogli da se povežu s napadima u niskom letu“, stoji u izveštaju komisije. Umesto toga, pronađeni su brojni ostaci bombi.

Iako je dakle dokazano da direktnih napada u niskom letu nije bilo, o smislu i značenju bombardovanja Drezdena i danas se diskutuje. U napadima je, naime, grad bio sravnjen sa zemljom i ubijeno je mnogo civila, što ukazuje na to da glavni cilj nije bilo uništenje vojnih objekata. Mnogi istoričari tvrde da bombardovanje nije dovelo ni do bržeg okončanja rata. Drugi pak podsećaju da na važnost drezdenske industrije za Hitlerove vojne snage, te da je nemačka vojska prva započela sa vazdušnim napadima na evropske gradove. Tek 1977. godine, u Ženevske konvencije uneta je zabrana masivnog bombardovanja gradova, radi zaštite civila.

Detinjstvo je počelo tek nakon rata

Ilze Nacke uspela je da se, zajedno sa roditeljima, braćom i sestrama, spasi iz grada u plamenu. Mnogim drugim stanovnicima Drezdena bekstvo nije uspelo. Prema najnovijim istraživanjima, u vazdušnim napadima poginulo je i do 25.000 ljudi. Tačan broj nikada nije utvrđen.

Kada su u maju 1945. u grad ušli Rusi, porodica Nake sklonila se u okolne šume. Kasnije su se vratili u Drezden. U gradu prepunom ruševina nije bilo dovoljno hrane za veliku porodicu. Zato su deca poslata kod rodbine. Ilze je neko vreme provela kod svoje tetke u Henikendorfu kod Berlina. U Drezden se vratila tek kada joj je bilo sedam godina. I, kako kaže, tek tada je počeo najlepši period njenog detinjstva.