Novinari premijeru: Hvala što mislite na nas, nije trebalo!
31. januar 2020.
Ako je pitati vladajuće u Hrvatskoj, novinarima je proteklih mesec dana mnogo lakše da rade. Naime, prvog dana 2020. godine iz Krivičnog zakona uklonjeno je krivično delo teškog sramoćenja. „To je signal za dalje poštovanje slobode medija u Republici Hrvatskoj“, objasnio je premijer Andrej Plenković (HDZ).
S druge strane, kolege novinari u Hrvatskoj kažu da se ništa nije promenilo, te da ta novost sigurno neće izdići Hrvatsku na lestvici medijskih sloboda, niti će spasiti novinare od egzistencijalno ugrožavajućih tužbi kojima su svakodnevno izloženi.
Pravnica Vanja Jurić iz Centra za zaštitu slobode izražavanja pri Hrvatskom novinarskom društvu, kaže da je reč o koraku u dobrom smeru, ali misli da je nedovoljan i da neće imati značajan uticaj na zaštitu novinarskih sloboda.
„Nije mi jasan cilj te mini-reforme, s obzirom na to da kleveta i uvreda, zbog kojih se protiv novinara najčešće vode krivični postupci, ostaju u Krivičnom zakonu. Sve organizacije koje se bave slobodom izražavanja misle da bi sva krivična dela protiv časti i ugleda trebalo da se brišu iz Krivičnog zakona. Ista prava sasvim zadovoljavajuće mogu da se štite građansko-pravnim sredstvima koja imaju značajno manje zamrzavajuće efekte na medijske slobode“, objašnjava Jurić za DW.
No ministar pravosuđa Dražen Bošnjaković (HDZ) na takve kritike odgovara da su čast i ugled kategorije koje su zaštićene Ustavom.
Kako je zakon promenjen?
Izmene Krivičnog zakona su, da podsetimo, na talasu pokreta #metoo podstakle organizacije civilnog društva tražeći od premijera Andreja Plenkovića da se strože kažnjavaju seksualni delikti i porodično nasilje.
„Zakon je zaista stavljen u javnu raspravu i u njemu je stajalo obećano. Ali kada je došao u prvo čitanje u njega su bila ubačena dva člana kojima se briše teško sramoćenje. To uopšte nije bilo najavljivano, niti je bila svrha izmena zakona“, komentariše za DW dr Aleksandar Maršavelski, docent Pravnog fakulteta u Zagrebu. On pak smatra da Krivični zakon u tom delu uopšte nije trebalo menjati.
Prva kritika koju Maršavelski upućuje na račun tih izmena jeste to što su napravljene bez javne rasprave. „Tačno je obrazloženje da je u praksi malo osuđujućih presuda za teško sramoćenje, ali to ne znači da bi takvo krivično delo trebalo brisati. To nije argument. Uostalom, i krivična dela protiv biračkih prava su retka, događaju se za vreme izbora i malo je osuđujućih presuda, pa nikome ne pada na pamet da ih briše“, ukazuje Maršavelski.
Osim toga, suprotno tvrdnjama predlagača, slična krivična dela postoje u zakonima drugih članica EU u čije se zakonodavstvo Hrvatska ugleda.
Može li opštinski sudija da sudi o slobodi medija?
Pravni stručnjak Maršavelski podseća i da se, otkako je teško sramoćenje 2013. uvedeno u Krivični zakon, nije dogodila nijedna problematična pravosnažna presuda: „Problem je bila nepravosnažna presuda protiv novinarke Slavice Lukić, a nakon ukidanja presude i ponovljenog suđenja, isti onaj sudija koji ju je osudio, potom ju je oslobodio.“
-pročitajte još: Hrvatskim novinarima je loše, „lokalcima“ je još gore
Za Maršavelskog je problematična upravo građansko-pravna zaštita i parnice koje se vode na opštinskim sudovima. „Ne može to baš svako da radi. Možda bi određena kategorija sudija trebalo da se specijalizuje. Ne može baš svaki sudija danas da sudi neki spor oko međe, a sutra da odlučuje o slobodi govora ili medija“, tvrdi Maršavelski. Kao dokaz, on nudi čitav niz slučajeva u kojima su političari i novinari osuđeni na plaćanje odštete zbog kritikovanja moćnih i ukazivanja na korupciju.
Pravnica Jurić, koja u nizu sporova zastupa tužene novinare, ne slaže se s tom tvrdnjom. „Praksa je takva da onaj ko pokreće tužbu u krivičnom predmetu paralelno pokreće i tužbu za naknadu štete. Mislim da su sudije koji u parnicama sude u tim predmetima najmanje isto tako dobro edukovani, kao i oni koji sude u krivičnim postupcima. Ne primećujem razliku“, navodi Vanja Jurić, pa kaže da se pogrešne presude događaju, ali da zbog toga i postoje viši sudovi koji ih ispravljaju.
Da li je pala zaštita privatnosti?
Maršavelski međutim tu ne staje s kritikama. Brisanje teškog sramoćenja, kaže, olakšava plasiranje lažnih vesti. Izmicanje takve krivične odgovornosti, dodaje, moglo bi da podstakne rast tabloida nauštrb odgovornog novinarstva. Uz to, teško sramoćenje pokriva i deo narušavanja privatnosti; krivično delo koje se ranije zvalo iznošenje ličnih i porodičnih prilika.
„To je kad neko objavi da je neko HIV-pozitivan. Ili kada se objavi priča o osobama s duševnim smetnjama. Ukidanje krivičnog dela teškog sramoćenja spušta nivo novinarstva, jer novinari koji ozbiljno rade svoj posao, kako je pokazala praksa, ne treba da brinu. Postoji nekakav standard dokazivanja u krivičnom postupku“, navodi naš sagovornik.
Uz to, nastavlja Maršavelski, ako neko, recimo, objavi o nekome da ima bolest koja je stigmatizovana, a pri tom je to istina, ali objava nije ni od kakvog javnog interesa, oštećena osoba u građanskoj parnici ne može da učini ništa – jer objavljen je istinit podatak. U krivičnoj sferi, kod teškog sramoćenja je bilo dovoljno dokazati da je objavljena privatna informacija, te da se ne sme dozvoliti dokaz istinitosti koji bi dodatno viktimizovao oštećenog.
„Naravno, postoje različiti nivoi privatnosti koji razlikuju obične građane od, na primer, državnika“, objašnjava nam docent Pravnog fakulteta u Zagrebu.
Maršavelski na kraju zaključuje: „Reč je o podvali koju je servirala vlast. S jedne strane, brisanje krivičnog dela neće pomoći novinarima koji će i dalje u građanskim postupcima da plaćaju odštete. S druge strane, tabloidi će moći da pišu šta hoće.“
Novinari pak premijeru poručuju: „Hvala što mislite na nas, ali nije trebalo!“ I nadaju se zakonima zbog kojih neće morati da plaćaju debele odštete već bogatim političarima, čak i kada napišu istinu.