Nirnberg, u jednom pravcu

Negde pre Bijeljine na putu su se isprečili atletski građeni momci u tamnosivim kombinezonima. Za pojasom sam im prepoznao češki automatski pištolj Škorpion – odgovor Varšavskog pakta na izraelski Uzi. U dugoj zagrebačkoj godini kao vojnik naučio sam početkom osamdesetih da rasklapam i sklapam M 61 Č. Bio sam predviđen da u ratu na ramenu nosim rusku Strelu 2M, protivavionski raketni bacač. A pravila su nalagala da svaki vojnik ima i lično naoružanje.

Znao sam da Škorpion nije stvoren da bi se njime nišanilo. U vreme gradske ulične borbe pružiš ruku iza ćoška i za sekundu stvoriš oblak metaka. Iz futrole mladića koji me probada otrovnozelenim očima držeći moju ličnu kartu u ruci sada zlokobno svetluca crni čelik. Skoro na nulu ošišan, momak nije progovarao ni reč. Upravo se okrenuo da izađe iz autobusa kada je u mrtvoj tišini iz dubine autobusa neprijatno zapiskutao ženski glas: Bobane, jesil to ti?

Momak se okrenuo, prišao crnpurastoj devojci koja ga je gledala s osmehom. Trudio se da prikrije zbunjenost. Nešto joj je tiho rekao. A ona je odvratila dovoljno glasno da je svi čuju: Šta ćeš ovdje, eno ti trudne žene i djeteta u Bratuncu. Idi njima.

Boban je stavio prst na usta gledajući je ukočeno. Okrenuo se na peti i otišao.

Bijeljinski teški bluz

Posle još jednog pretresa na granici između BiH i Srbije – tada nije bilo graničnog prelaza, samo most ispred kojeg su zaustavljena kola sa oznakom „milicija” – autobus se trese posle svake rupe na putu, puštajući ove slike da zadrhte u mojoj glavi. Sve vonja na motorno ulje, prašinu i ljudski znoj. Iz krckavog zvučnika bije narodnjački treš.

pročitajte: Zapisi sa Ušća

Pored prozora koz koji sam u Bijeljini zurio minuo je kafe Istanbul, čiji su ugljenisani prozori zjapili prema ulici. Pre desetak dana Šešeljevi paravojnici su bacili bombu na njega. To je bio uvod u orgiju nasilja koja je započela ulaskom arkanovaca u grad. Ono što još nisam mogao videti u domaćim novinama, videću mnogo kasnije, u Nemačkoj: američki fotograf Ron Haviv objavio je snimak Maksa Golubovića, beogradskog di-džeja, dilera i pripadnika Srpske dobrovoljačke garde u trenutku dok nogom udara ubijenu Tifu Šabanović. Prolazimo pored pozornice tog divljaštva. Na stanici u Bijeljini mnogi izlaze, neki ulaze. Kao da je sve u najboljem redu.

Bijeljina je sve do tog trenutka za mene imala drukčiju emotivnu obojenost. R. je bila nešto starija od mene, studirala je na istom sarajevskom fakultetu. Imali smo jednako dugu kosu do leđa. Bila je vitka i zgodna. Slušali smo istu muziku. Ne sećam se kako smo se smuvali. Ali sećam se da smo samo neki mesec kasnije raskinuli u bifeu Titanik – tada sam voleo simboličke geste, pa sam poslednji sastanak zakazao u tom sarajevskom kafiću, u koji nikada ni pre ni posle nisam ušao.

Ne znam više ni zašto smo bili zajedno, ni zašto smo se razišli. R. je bila iz Bijeljine. Kao i Zićo, takođe student na našem fakultetu, sa minđušom u uvu. Prodao mi je svoju ploču „Radar love”, benda Golden Earing, jer je prešao na pop i novotalsne stvari i kao što to pantljičara radi, odbacujući deo sebe i on je odbacio svoj bivši muzički ukus. Nadam se da su da su oboje dobro. Nadam se da je Zićo kao roker muslimanskog imena preživeo teror. Ali to ne mogu znati.

“Sravnićemo Sarajevo”

Sve mi ovo prolazi kroz glavu dok autobus jurca kroz ravnicu. Više se ne sećam ni autobuske stanice u Novom Sadu, ni presedanja za Beograd. Ali se dolaska na Beogradsku autobusku stanicu mogu prisetiti u svakom trenutku, kao pritiskom na dugme. Napipam li to mesto na svojoj duševnoj konfiguraciji – iz unutrašnje zalihe slika pomoli se odmah nekoliko prizora kojima je vreme oduzelo boju ali ne i teskobu.

Sve je opet tu. Krezubi nosači koji bi da zgrabe moj kofer, neobično veliki broj uniformi od grubog, zelenog štofa. Dan je u sećanju sunčan. Koferi tada nisu imali točkove. Ovaj moj, običan smeđi kofer koji se dodatno kopčao kajševima, reskim bolom u ramenu me je već upozoravao na svoju prepunjenost. Garderoba ima romsko lice. Sredovečna žena sa melanholično oborenim kapcima.

Pre nego što predam kofer izvadim u jednu kesu pasoš, svedočanstvo iz gimnazije, fakultetsku diplomu, nešto donjeg rublja. U kofer odložim naočare za čitenje, onakve kakve je celi život nosio Oliver Dragojević. Unutra su majčinim rukama složeni najbolji komadi odeće, jedna zimska jedna letnja jakna, cipele. Nekoliko knjiga na čijim koricama je ispisano moje ime i prezime. Ostalog se ne sećam. Bio sam zadovoljan kada sam stavio kupon u novčanik i pošao prema parku kod Ekonomskog fakulteta.

U krcatoj bašti stanične kafane razdrljeni rezervista slagao je prazne pivske flaše na stolu ispred sebe. Mutni pogled, neobrijan, slepljena kosa. Bio je u nekoj svojoj pivskoj nirvani. Podigao je glavu, njegove tamne oči videle su nešto što ja nisam mogao: „Sravnićemo Sarajevo!!!” Ovo je viknuo iznenađujuće razgovetno, glasom raspuklim od duvana.

Dva mladića iza mene su se u prolazu nasmejala. Neko je iz drugog ćoška bašte doviknuo: “Živeo”. Ostali se nisu obazirali. Ovaj sravnjivač Sarajeva bio je na dnu lanca ishrane, na samom vrhu bili su opasni beogradski momci, zaslužni slobodni saradnici Službe sa skupim sunčanim naočarama i firmiranom garderobom. Iznad svih njih predsednikovo lice koje se smešilo sa izloga kioska iza kreature koja je obećavala apokaliptičnu sudbinu gradu koji sam voleo.

Devize, devize

Olučio sam da se popnem uzbrdo do Zelenjaka. Tamo gde strmi sokak skreće levo već su među prodavcima prokrijumčarene robe koji su je nudili na kartonskim kutijama stajali i momci u trenerkama na čijim prsima su svetlucali debeli zlatni lančići. Devizzzze, devizzze, zujalo je Zelenjakom sve do Knez Mihailove. Našao sam sitninu u džepu i ušao u govornicu. Pozvao sam broj zapisan hemijskom na dlanu.

Javio mi se Goran, čovek kojeg sam pre skoro jedne decenije upoznao u Polimlju kao darovitog slikara i prgavog pijanca. On je batalio slikanje i planove da ode u Italiju i proučava renesansne majstore. Završio je pravni fakultet u Beogradu, venčao se sa Beograđankom, dobili su sina. Zaposlio se u nekom socijalističkom preduzeću kao pravnik. Dogovorili smo se da se nađemo u Moskvi.

Odlučio sam da prošetam do Kalemegdana. Negde iza česme kod Filozofskog fakulteta nasred ulice stoji raskoračeni čovek. Maskirna uniforma, čizme, vojnički opasač, oči sakrivene iza sunčanica. Padobranska beretka. Viče u megafon. Govori o ispijanju zapadnih pića po baštama beogradskih kafana dok prekodrinska braća krvare. Glas mu se koleba između preklinjanja i pretnje. Oko njega se stvara krug radoznalaca. Većina ljudi žuri svojim poslom. I ja zastajem.

Nikada nisam nekog ratnog huškača video ovako izbliza. Ako izuzmem jedan slučajan susret sa vojvodom Šešeljem u knjižari „Tačka”. Mnogo kasnije sam saznao da je ulickani komandos bio moj imenjak, da je bio filmski režiser i da je sebe smatrao poštenim čovekom. Trideset godina kasnije ću ga redovno viđati na bulevarskim televizijama kao stručnjaka za sve, a naročito za srpstvo. On je postao univerzalno retoričko oružje vlasti, dok je Srbija većinski postala zemlja po njegovoj intelektualnoj meri.

Sto maraka

Goran je stigao nasmejan. Voleli smo da se družimo. Opisao sam mu putovanje. Pažljivo me je slušao. Namrštio se i pitao kuda ću sada. Rekao sam da hoću u Nirnberg, tamo je devojka iz Tuzle s kojom sam navodno u vezi, mada je nisam video nekoliko meseci, otkako je otišla u Nemačku kod svoje drugarice Marine.

Ispostavilo se da nemam dovoljno novaca za kartu. Goran i ja smo se selili iz kafane u kafanu, gde je on pokušavao da nagovori poznanike da mi pozajme sto maraka. Ljudi su maštoviti kada izmišljaju izgovore.

Iż govornice je pozvao novopečenog arhitektu i slikara iz hobija Dejana B. Njega sam takođe upoznao jednog leta u Ivangradu. Za vreme mojih postdiplomskih studentskih dana u domu na Karaburmi, Dejan, koji je oženio lepuškastu latinoamerikanku i projektovao prve kuće novoj beogradskoj eliti, zamolio me je da mu govorim na otvaranju izložbe u jednoj beogradskoj galeriji. Uradio sam to. Bio je crnogorski razočaran jer ga nisam dovoljno hvalio. Sada Dejan stoji ispred mene, firmirana odeća, namešten osmeh.

- Ako ti dam 100 maraka, zajebaćeš me, rekao je uz kikotanje, kao da je ispričao loš vic.

- Kako možeš da budeš takva bitanga, upitao ga je Goran.

I to je bilo to. U Beogradu sam prvi put imao osećaj da su se iza mene zatvorila vrata mišolovke.

Palac je pravi znalac

Tri noći sam spavao sa Goranovom familijom, dvogodišnjim sin mi se pentrao na ramena, smislio sam mu pesmicu o prstićima koju sam morao da ponavljam do besvesti:

Palac je pravi znalac – on uvek zna gde sam ja.

Kažiprst uvek kaže ko govori istinu a ko laže.

Srednjak je pravi čudak, on je duži od svoje kraće braće.

Domali ne sme da fali. A mali? A mali se uvek žali što je tako mali.

Njegova žena Jasna i on su me tešili – sve će biti kako treba. Javila se S. iz Nirnberga. Poslaće mi 100 maraka po Vesni, rukometnoj reprezentativki Jugoslavije koja igra u Nirnbergu a dolazi kući na koji dan. Taj aprilski vikend proveo sam u Beogradu, ali se sećam samo nedeljnog dana. Kod Gorana je zazvonio telefon, javila se Vesna, mogu da dođem na Novi Beograd po 100 maraka. Goran me je povezao u svom „jugiću”, probili smo se kroz gužvu na mostu, zavrteli se oko naznačenog bloka. Lift je smrduckao. Gore, na poslednjem spratu otvorila mi je lepa devojka sa paž frizurom. Dala mi je novčanicu od sto maraka i cedulju: „Dođi ovamo, šta ćeš tamo, da te neko ubije?!”.

Nirnberg, jedan pravac

Goran me je odvezao na autobusku stanicu. Razmenio sam pare kod prvog majmunolikog dilera. Potom sam otišao na šalter gde se prodaju karte za inostranstvo. „Nirnberg u jednom pravcu”, rekao sam. Autobus je polazio sutradan u 10.

Otišao sam do garderobę, kao i dva prethodna dana, da doplatim ležarinu za kofer za još 24 sata. Potom smo Goran i ja otišli do grada. Već je padalo veče. Ispod hotela „Prag” nalazio se noćni lokal „Pećina”. Piva su stizala kao na beskonačnoj traci. Pričali smo, pevali „Kurvine sinove”, ludirali se. Izašli smo otud pred zoru. U garsonjeri su već svi spavali. Uskoro je i Goran blago zahrkao, njegov

sinčić je promrmljao nešto u snu. Nisam mogao da spavam. Gledao sam kroz prozor, sa četvrtog sprata, ne sećam se ulice ali mogla je to biti Cetinska. Bulevarska širina 29. novembra, roj svetala. Beogradska zver se primirila. Tu i tamo blesnu farovi i proteraju senke sa plafona, potom se one vrate. Moj život se upravo lomi, a ja to, iznutra sav utrnuo, prihvatam naizgled lako – neka bude kako mora biti. Platiću cenu odluke da ne ubijam i da ne budem ubijen. Goranu nikada neću zaboraviti to što me je pridržao kada je trebalo. Makar se više ne čuli skoro 15 godina, makar on sada bio Milov ambasador u jednoj komšijskoj zemlji.

Na garderobi sam hteo da podignem kofer. U novčaniku nije bilo kupona. Užasnuo sam se. Izmolio sam garderoberku da makar vidim da li je kofer tu. Ušao sam među torbe i kofere, poređane na nekoliko stelaža. Mog kofera nije bilo. Neko ga je podigao umesto mene. Ni sada, posle tri decenije, ne znam kako je kupon dospeo u tuđe ruke.

Pomislio sam da je pravedno da iz zemlje odem sa jednom kesom u kojoj su bili dokumenti, gaće i čarape. I knjiga pesama Jehude Amihaja, čoveka koji je rođen u Vircburgu, a umro u Jerusalimu.

Kada sam otišao bio je ponedeljak, 13. april 1992. Tako barem stoji na pečatu sa graničnog prelaza Bački breg u starom jugoslovenskom pasošu.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.