Nestali, a zatim ponovo pronađeni!

„Snaja i dvoje unučića…“ Redakcija je bila preplavljena ovakvim porukama. Krvavi rat trajao je već godinu dana a sve više civila bilo je pogođeno sukobima u svom kraju ili neposrednoj blizini. Broj onih koji su morali da napuste svoj doma bio je sve veći. Sve se odvijalo neverovatnom brzinom. U toj gužvi i panici, u kojoj je jedino bilo važno spasiti živu glavu, prekinuti su kontakti sa ostatkom porodice. Mnogi su na sve moguće načine pokušavali da saznaju šta je sa njihovom rodbinom, da li su živi i ako jesu, gde su sada?

Preživeli traže rodbinu

Svakog jutra u devet sati, DW je počinjao program u kojem bi se čitala pisma i telefonske poruke izbeglica iz Bosne i Hercegovine. U ono vreme radijski program još uvek se emitovao na kratkim talasima. Svaka poruka imala je svoju priču. Često su bile zastrašujuće, posebno onih koji su preživeli genocid u Srebrenici. Telefonski pozivi stizali su uglavnom sa prostora bivše Jugoslavije, dok su pisma češće dolazila iz Nemačke. Razlog tome je krajnje logičan. U to vreme veliki broj izbeglica došao je i u Nemačku, njih oko 300.000. Mada pisma su dolazila iz raznih krajeva sveta, jedno je čak stiglo sa ostrva Fidži. Pored programa na kratkim radio talasima, signal je preko satelita reemitovao Radio Sarajevo.

Dojče vele je tako imao ulogu sličnu Crvenom krstu. „Želela bih da vam se zahvalim, jer sam upravo zahvaljujući vama pronašla svoju familiju“, napisala je jedna žena iz BiH, koja je tada bila u Štutgartu. „Vaš program je od presudnog značaja za nas! Puno hvala Dojče veleu u nadi da ćete nastaviti da budete most u spajanju familija koje su još uvek razdvojene“, stoji u još jednoj poruci.

Kako su godine odmicale, program se prilagođavao novonastalim okolnostima. Dojče vele je izveštavao i o humanitarnoj pomoći koja se iz Nemačke dopremala u BiH i o aktivnostima nemačkih političara, koji su se zalagali za uspostavljanje mira u tom regionu.

„Jedini prozor u svet“

Dojče vele je bio jedan od retkih nezavisnih izvora informacija, koji je bio na raspolaganju ljudima, iz ratom zahvaćenog područja. „Sećam se jednog pisma koje je stiglo iz Srebrenice, godinu dan pre zločina“, priča Roze i dodaje: „Vi ste naš jedini prozor u svetu. Nemamo struje. Ovde na reci su postavili hidrocentralu, kako bismo mogli da slušamo vaš program.“

Podrška koju je tada pružao Dojče vele, vremenom se pretvorila u ideju o osnivanju redakcije bosanskog programa. I nije nikakva slučajnost to što se Betovenova simfonija „Fidelio“ koristila kao najavna špica. Uz nju su išle poruke „Brat traži svoju braću“ ili „Braća traže svog brata“. Baš kao i u operi, Dojče vele je čini sve da pomogne brojnim izbeglicama.

„Nisam bila svesna u kojoj meri je postojala ta zahvalnost ljudi, sve dok pre par godina sa jednim nemačkim političarem nisam otišla za Sarajevo. Htela sam da mu pokažem staru bosansku kafanu. Zakucala sam na vrata. Otvorila mi je starija žena rekavši kako je kafana zatvorena. Međutim, u trenutku kada je videla da nisam bila sama, pitala je odakle je gospodin. Iz Nemačke, odgovorila sam. On mora da je dobar čovek, rekla je i otvorila kafanu, dodavši – izvolite na kafu, kuća časti“, priča novinarka Jasmina Roze.