Neodlučna velesila

Već 25 godina je Nemačka ponovno ujedinjena. U tih 25 godina su istok i zapad zemlje srastali, ali su ipak u mnogim područjima ostali različiti i jedan drugom tuđi. Naime, razlike između zapadnog i južnog dela zemlje, između severa i istoka, spadaju u nemačko istorijsko nasleđe. Centralistička država, koja je recimo u susednoj Francuskoj samorazumljiva ne spada u nemačko razumevanje sopstvene državne tradicije. Nemačka je oduvek bila savez zemalja, regiona, razlika.

Nemačka, četvrt veka nakon političkog čuda ujedinjenja, jeste omiljena zemlja. Priznata zemlja. Važna zemlja. Zemlja sa neverovatnom privrednom snagom. Sa socijalnim sistemom kojem se dive širom sveta. To je zemlja koja ne insistira na vojnoj snazi već na diplomatiji, suzdržanosti i na snazi argumenata. To je duboko civilna republika nasuprot nemačkom Rajhu kojeg su se prvo susedi, a potom i celi svet plašili.

Svet gleda u pravcu Nemačke, posebno u pravcu Angele Merkel. I bez stalnog mesta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija reč kancelarke i Nemačke ima težinu. U Evropi, svakako, ali i u svetu. Nemačka, ta brižljiva, oklevajuća velesila jeste politički i ekonomski teškaš i spada svakako u pet najuticajnijih zemalja na planeti. Ipak, to je nesigurna zemlja, nesigurna zbog sebe same. Nemačka ne zna kako da se odnosi prema sopstvenoj ulozi i sve većim očekivanjima prema Nemcima. Nemačka bi da preuzme više odgovornosti, čak se zaklinje da to hoće. Ali u dubini duše, ni zemlja ni većina građana to u stvari neće. Svima bi bilo najdraže da Nemačka bude zelena Švajcarska.

Politički je Nemačka duboko usidrena na Zapadu. Nekadašnja politika klackanja između Istoka i Zapada je danas nezamisliva. Ipak, zemlja se klacka između prosvećenog racionalnog pragmatizma i naizgled nepremostive sklonosti ka romantičnom stavu, ka nepredvidljivosti i prekomernosti. Čak ni Angela Merkel koja je personifikacija racionalnosti nije potpuno lišena ovakvih sklonosti. Na primer, kada je posle Fukušime najavila preokret u energetskoj politici i kraj atomske energije, a da pre toga nije izračunala troškove i rizike takvog poteza za industrijsku naciju. Slično je bilo i sada usred izbegličke krize kada je kancelarka zanemarila sva pravila i dogovore, otvorivši iz humanitarnih razloga granice za sirijske izbeglice i izazvavši čuđenje pa i negodovanje evropskih suseda. Oni to doživljavaju – i to je zapravo potresno – kao „moralni imperijalizam“. Na drugoj strani, u krizi evra Nemačka ostavlja utisak strogog vaspitača za sve ostale u Evropi, mada je naravno slika štedljive „švapske domaćice“ simpatičnija. I to izaziva snebivanje u Madridu i Parizu, a o Atini i da ne pričamo. Nemačka pokazuje ekonomske mišiće i diktira pravila svojim partnerima. Zemlja preuzima odgovornost i onda pati kada je kritikuju. Sa nemačkog stanovišta – neopravdano.

„Mislim li na Nemačku u noći / onda da spavam neću moći“, napisao je nemački pesnik Hajnrih Hajne pre 170 godina. To je prošlost. No, Nemačka je još uvek zemlja koja više ceni romantičnog Rusoa nego prosvećenog Voltera ili Loka. Drukčije rečeno, to je zemlja koja se uvek iznova više predaje romantičnom preterivanju pri procenama nego što deluje racionalno i pragmatično. Niko više zbog toga ne pati od nesanice, ali se nad Nemačkom iščuđavaju naši prijatelji, susedi i partneri.