Neobičan gost za večerom

Sir na testenini već se pomalo osušio, a šampinjoni između testa više se ne puše. Veliki komadi lazanje leže netaknuti na tanjurima. Iako je Nidal danas na zajedničkoj večeri sa svojom domaćicom Ninom i njenim prijateljima, jelo je tek u drugom planu. Punih usta teško je pričati.

Nina i njeno društvo, naime, imaju mnogo pitanja za Nidala. A on – koji već godinu i po dana živi u Nemačkoj – spreman je da na njih odgovori. Naravno, na nemačkom. „Rado ću da vam pomognem“, kaže i vadi iz svog ranca malu kartu Evrope, koju je odštampala nemačka Savezna centrala za političko obrazovanje. Širi kartu na stolu. Njegova domovina je toliko blizu da se vidi na karti.

„Ili će drugi da ubiju mene ili ću ja njih da ubijam“

„Ovde je Homs, tu sam studirao“, objašnjava Nidal. Kada su „problemi“ – tako naziva krvave sukobe u svojoj domovini – stigli do njegovog grada, odselio se najpre u Alepo. Ali kako su se njegove studije primicale kraju, tako je rastao i njegov strah da će biti regrutovan: „Bilo mi je jasno da ću, ako odem u vojsku, ili ja da ubijam druge ili da će drugi da ubiju mene. A to nisam želeo.“

Nakon toga sledi duga priča o jednom još dužem putovanju u koje se Nidal upustio da bi došao u Evropu. Prvo u Tursku, zatim avionom do Alžira, odatle preko 12 sati kroz pustinju do Libije, gde se s jednom grupom Sirijica više dana krio. „Nismo imali ništa za jelo, samo sir; trinaest dana smo jeli samo sir“. Onda su on i drugi članovi grupe uhapšeni i strpani u libijski zatvor. Dvanaest nedelja kasnije preko veze su pušteni na slobodu.

Konačno u Bonu

I dok lazanje polako nestaju sa tanjira, Nidal priča stvari koje se obično ne mogu čuti za uobičajenom večerom. Na palubi jednog velikog broda taj mladi Sirijac je prešao Sredozemno more i stigao u Italiju. S obzirom na to da je muškarac, put od 17 sati proveo je u mašinskom odeljenju broda. „Mislio sam: u redu, mrtav sam.“ Konačno je stigao u Nemačku i srećom, kaže sa širokim osmehom, završio u Bonu.

Njegovim domaćinima brzo postaje jasno zašto je Nidal toliko srećan što je u Bonu. Iako svi oni imaju posla sa izbeglicama – bilo da je to u nekom sportskom klubu ili u školi – Nidal je, čini se, bolje informisan nego njih svo četvoro zajedno. Aktivan je u više udruženja i društava i nabraja ih na prste obe ruke: Pro Familia, Kulturno društvo JASA, Sportsko poštarsko društvo, Save Me, a u katoličkoj crkvi Tomasa Morusa pomaže kao prevodilac. Onda svima preporučuje Bonski kafić sa susrete. Opšti smeh. Nisu baš očekivali da će jedan sirijski nastavnik engleskog da im dođe u kuhinju i da će bolje da poznaje Bon nego oni sami.

Pitanja na koja Nidal ne može da dâ odgovor

Ali ne mogu sve izbeglice, a neki i ne žele, da se tako brzo intregrišu kao on – Nidal to često doživljava u svakodnevici. „Neki znaju samo arapski, a i ne postoji svuda ni takva infrastruktura kao ovde u Bonu.“ Mladi Sirijac trenutno uči medicinske izraze kako bi i na tom području mogao više da pomogne.

Za to što može da pomaže drugima on sam može da zahvali svom sopstvenom pomagaču, svom „kumu“. „Bez njega ne bih ništa znao“. Odmah nakon što je stigao u Nemačku, jedna inicijativa za pomoć izbeglicama stavila mu je na raspolaganje jednu osobu da mu pomogne u svemu. Sada su svakodnevno u kontaktu. Uz pomoć svog nezvaničnog staratelja pronašao je i stan.

Na stolu je već desert: tortice s malinama sa sladoledom od vanile. Iz minuta u minut atmosfera postaje opuštenija. Jelu se društvo ponovno vraća tek kad sladoled počinje da se razliva po tanjiru. Još ima mnogo pitanja i sva moraju da budu postavljena. Zašto rat, zašto baš u Siriji? Da li bi Nemačka, prema Nidalovom mišljenju, trebalo vojno da interveniše? Zašto Asad konačno ne odustane? Da li će ljudi koji su otišli iz Sirije jednoga dana da se vrate i pomognu u obnovi? Ali na njih Nidal ne može odgovoriti. „Ne znam“ – to je sve što može da kaže. To su pitanja koja postavljaju mnogi. Nakon večere s Nidalom, za Ninu i njene prijatelje postala su još važnija.