Nemački istoričar: Rusija nije imperija
13. jun 2019.
DW: U Vašoj novoj knjizi „Senke imperije – Rusija od 1991.“ naglašavate da, ako neko želi da upozna Rusiju, ne bi smeo da je demonizuje ka „imperiju zla“. Ali Rusija jeste imperija, zar ne?
Martin Aust: Ne, Rusija nije imperija. To pokazuju razlike između Rusije od 1991. godine i starijih istorijskih formacija – carske Rusije i Sovjetskog Saveza.
Rusija je, ako se ta perspektiva uzme u obzir, 1991. godine „izgubila“ mnoge teritorije koje su ranije bile deo carske Rusije i Sovjetskog Saveza. Zato se Rusija, po mom mišljenju, nalazi u jednoj postimperijalnoj situaciji. Rusija ima imperijalno nasleđe, ali ona nije imperija.
Ali rusko vođstvo pokušava te „izgubljene“ teritorije ponovo da sakupi, kao na primer Krim. A tu su još i Južna Osetija, Abhazija, Pridnjestrovlje…
Ti regioni imaju veoma različit status. Rusija je uključila Krim u Rusku Federaciju. Na Zapadu kažemo: Rusija je anektirala Krim. Ali to se znatno razlikuje recimo od statusa Pridnjestrovlja ili Južne Osetije. Te regione je teško uporediti. Ne može se utvrditi nikakav program vlade u Moskvi koji bi imao za cilj povratak izgubljene imperije.
Krim za Rusiju ima emocionalnu vrednost koju Pridnjestrovlje, Abhazija i Južna Osetija nemaju. Kada bi se diskutovalo o tome da Pridnjestrovlje treba da bude deo Ruske Federacije, to u Rusiji ne bi pokrenulo takvo patriotsko oduševljenje kao što je bio slučaj sa Krimom 2014. godine. Mislim da rusko političko rukovodstvo izrazitio situaciono deluje i od slučaja do slučaja improvizuje. To ne isključuje mogućnost da bi u budućnosti mogle da nastanu situacije u kojima se Rusija opet snažnije okreće nekim drugim regionima.
U knjizi pišete da se Putin 2014. godine preračunao, da Kremlj nije računao sa tako oštrom i odlučnom reakcijom Zapada na aneksiju Krima i ekspanziju u istočnoj Ukrajini.
Ako se pogleda Putinov projekat Evroazijske ekonomske unije, onda je jasno da je njegova velika želja bila da Ukrajina bude deo te unije. To odražava snažnu želju Rusije od 1991. godine da veze sa Ukrajinom budu što je moguće intenzivnije. Većina ukrajinskih predsednika je to uzimala u obzir balansirajući između Rusije i EU.
Ali takva ukrajinska politika je 2014. godine definitivno završena. Ukrajina se sada od Rusije ograđuje jače nego ikada. Putin je zapravo doveo do situacije od koje se u ruskim vladajućim krugovima uvek strahovalo. I on je definitvno izgubio Ukrajinu.
Ali se zato Rusija konsolidovala na unutrašnjopolitičkom planu.
Ne bih čak ni to rekao. Godine 2014. došlo je do velike nacionalne mobilizacije, a onda možda još na prvu godišnjicu, u martu 2015. godine. Ali otada više ne vidim neko veće patriotsko oduševljenje u Rusiji zbog toga što je Krim ponovo deo Rusije.
Kada je reč o državnom budžetu onda tu dolaze još i kritička pitanja: koliko je koštala izgradnja infrastrukture koja je bila potrebna kako bi se Krim vezao za Rusiju, koliko koštaju socijalni izdaci za ljude na Krimu i koliko su visoki troškovi angažmana koji Rusija ne priznaje, a koji se može prepoznati u tajnom ratu na istoku Ukrajine.
Na kraju vaše knjige predstavljate nekoliko scenarija za budućnost. Šta bi moglo da se desi nakon Putina?
Opisao sam tri scenarija. Jedan bi bio nastavak krimskog-scenarija. Tada bi, od slučaja do slučaja i drugi regioni bili pripojeni Rusiji. Jedna od tema o kojoj se više puta diskutovalo jeste Belorusija, koja je sa Rusijom već povezana u okviru unije. Uvek kada se održavaju zajedničke vojne vežbe i kada je ruska vojska prisutna u Belorusiji, mediji postavljaju pitanje da li bi Belorusija mogla da bude sledeći kandidat koji bi postao deo Ruske Federacije.
Sasvim suprotan scenario bi bio u slučaju povećanja ekonomskih problema, koji bi politici smanjili resurse što bi moglo da vodi ka novim oblicima dezintegracije. U vremenu nakon Putina vlast bi mogla da postane nesigurnija, a regionalizmi znatno snažnije izraženi, što bi moglo da dovede u pitanje teritorijalnu celovitost Ruske Federacije.
Treći scenario je takoreći između prethodna dva. On ne dovodi u vezu budućnost Rusije sa teritorijalnim pitanjima, već predviđa preuređenje političkog sistema Rusije. Mislim da u vremenu nakon Putina, Rusiju pre svega očekuje borba za vlast koju je teško predvideti. Biće teško zamisliti ličnost koja će Putinu pružiti potpunu zaštitu i imunitet. Na koji način će oko stotinu porodica – koje su u krugu moći oko Putina – pronaći rešenje i izabrati ličnost koja će ga zameniti, to ne znam.
Martin Aust je nemački istoričar i univerzitetski profesor. Na Univerzitetu u Bonu predaje istoriju istočne Evrope.