Nemačka iz bajke

U detinjstvu sam se naslušao priča o Nemačkoj. Gastarbajteri bi leti dolazili u kolima kakvih nije bilo u Jugoslaviji. Po kafanama bi naručivali brdo roštilja i uz špricer pričali svoje priče, ubacujući u njih poneku iskrivljenu nemačku reč, nepoznatog smisla, koja bi celom pripovednom toku, kao egzotičan začin, davala ukus daljine.

Iz njihovih beseda dalo se zaključiti da je Nemačka – ona zapadna, jer tada su bile dve – zemlja reda, rada, poštenja, dobre organizacije, discipline i najboljeg piva. Vozovi po kojima si mogao navijati sat, inženjerska zaljubljenost u detalj, ulice bez smeća.

Kraj devedesetih, kraj bajke

Nemačka koju sam ja zatekao početkom devedesetih ličila je prilično na zemlju iz gastarbajterskih bajki. Vozovi su zaista bili tačni, a pivo odlično. Ali život u takvoj zemlji nije se sastojao od sedenja u vagonima tačnih vozova i od poseta pivskim baštama.

Zapadni deo zemlje je pokušao da nastavi kao da se ništa nije desilo – pobogu, samo je pao neki tamo Zid. Ali troškovi ponovnog ujedinjenja, u kombinaciji sa pritiskom globalizacije, počeli su da načinju debelu supstancu iz decenija blagostanja.

Ne znam kako, ali se desilo. Vozovi više nisu bili tačni. Dok sam četvrt veka bio u zemlji, kao i sve ostale „žabe“, nisam primećivao da neko polako podgreva naše vodeno stanište. Tako je za većinu neumitno došlo ono stanje „skuvanosti“. Na promene koje idu na tvoju štetu sležeš ramenima. Ali je makar pivo ostalo dobro. 

Porajnje – udri brigu na veselje

Tako su Nemci iz treće decenije novog milenijuma prihvatali sve što bi im osamdesetih možda bilo neprihvatljivo: od javašluka do učestvovanja u ratovima. Pandemija i ratovi su učinili svoje.

U Kelnu se sve to izgleda bolje podnosi. Rajnlanđani su onaj soj ljudi koji se zbog svega toga najmanje sekira – njima je važan karneval.

Kao što rekoh – dok sam bez prekida živeo u zemlji, nisam primećivao milimetarska pomeranja navika i kriterijuma. Tek sa dužim odsustvovanjem, pri povratku, stvari su me počele iznenađivati. Ponekad ljutiti, a ponekad zabavljati.

Prošli put je to bio besmisleni set antipandemijskih pravila usred leta. Ovaj put su to dve stvari – cene koje zastrašuju i birokratska nesposobnost državnog i gradskog aparata da se vrati u normalni modus.

Ne samo da su napici po kafeima skuplji, kvalitet je popustio. Kao da gazde nabavljaju jeftiniju kafu koju naplaćuju skuplje. U prodavnicama su poskupljenja umerena. Ipak, ako želite da jedete biološki kontrolisane proizvode, onda vam se može desiti da krastavac bude i nekoliko evra. Tja, sve to može biti i mnogo gore.

Kob građanske dužnosti

Pošto sam promenio adresu – sada stanujem kod sina – ionako sam retko tu, rešio sam da obavim svoju građansku dužnost i da prijavim promenu adrese. Najpre sam zamolio gazdu da mi napiše potvrdu koja je preduslov za zvaničnu promenu adrese. Potvrda me je već čekala kada sam stigao u Nemačku.

Tri dana u nedelji možete da zakažete termin telefonski ili onlajn. A dva dana – ponedeljkom ili sredom – možete da odete u bilo koji servisni centar grada koji se u Kelnu zove „Građanski centar“ i da okušate sreću. Pozvao sam gradsku upravu telefonom. Veoma ljubazna gospođa mi je rekla da u mojoj blizini ima termin početkom jula.

- Ali ja sam dužan da promenu adrese prijavim u roku pod 15 dana

- Da, to je tačno.

- Da li mi Vi možete garantovati da neću platiti kaznu jer sam prekoračio rok, ako prihvatim termin početkom jula?

- Ne mogu, to nije u mojoj nadležnosti. Ako mislite da je hitno, danas je sreda, možete izabrati gde ćete da odete.

Izabrao sam najbliži „Građanski centar“. Tamo sam bio već oko devet. U lepom kraju grada, ulica sa drvoredima. A pored drvoreda – stotinak ljudi u redu.

„Pa to je DDR“

Pitam momka ispred mene da li je to red za ulazak u „Građanski centar“. Kaže da jeste. Ne gubi mladenačku vedrinu dok opisuje svoj problem. Bio je tu već pre sedam dana. Promenio je adresu. Ali nije se setio da je adresa i u vozačkoj dozvoli. Sada se boji da će ga saobraćajna policija kazniti zbog nevažećih dokumenata.

- Kako je bilo prošli put?

- Još više ljudi. A padala je kiša.

Dakle, spadam u srećnike. Vedro je majsko jutro. Ljudi dodiruju ekrane svojih mobilnih telefona. Ili pričaju jedni drugima o svemu, kao da se dugo nisu videli.

Četvrta ili peta glava iza mene štrči iznad ostalih. Visoki sredovečni gospodin vodi monolog govoreći u svoj „pametni telefon“: „Ne znam kada ću doći. Ovde se nalazim ispred okružne Većnice, ispred mene najmanje sto ljudi. A ne vidim celi red. Da ne poveruješ. Pa to je DDR. Trajaće satima. Zašto? Pa i ja se pitam zašto. Korone skoro i da nema. Zvao sam grad. Oni kažu da je to zato što rade samo dva dana kao pre pandemije, a tri dana onlajn. Ne zna da mi kaže zašto ne rade pet dana normalno, kad je ovakva gužva. To je do menadžmenta. Oni su katastrofa. Organizacija rada uprave. Korona nije izgovor. Ovo je sramota.“

Čija predizborna kampanja?

Posle duže tirade nisam ga više čuo. Vreme je sporo prolazilo. Iz jednog od izlaza upravne zgrade izmigoljila se sitna ženica. Išla je duž reda i pitala da li je neko došao da glasa. Setio sam se da su za koji dan pokrajinski izbori (15. maj). Ljudi koji su sprečeni, mogu unapred glasati. Opet se začuo glas visokog gospodina, glas obojen metalnim prizvukom suzdržanog gneva.

- Da li ste vi iz gradske uprave?

- Ne, ja sam iz izborne komisije.

- Zar se ne stidite kada radite za ovakvu firmu?, rekao je on kao da je prečuo razliku.

- Nisam vam ja adresa. Ne radim za grad, već za komisiju. I ja se slažem sa vama, ovo je neodrživo stanje.

Odlučila je da zastane i sasluša sve ono što je čovek nekome već saopštio u mobilni. Zapalila je cigaretu i odobravala klimanjem glave.

- Ovo mora da se promeni. Ne sme se glasati za ovu vlast. Samo kad bih znao koja partija garantuje da će ovo prestati.

- Mislite da garancije postoje kod bilo koje stranke?

- Pa kažem vam. Ovo je neizdrživo.

-  Danas je čak bolje nego prethodnih dana, rekla je žena, ugasila cigaretu, poželela ogorčenom gospodinu puno sreće i vratila se odakle je došla.

Na vratima

Posle dva sata ulaz je bio blizu, sada je red iza mene bio mnogo duži nego onaj ispred mene. Na ulazu su dva tipa sa čitljivom reči security na jaknama propitivala ljude kojim poslom dolaze. Potom su ih puštali ili ne, po merilima koja, na udaljenosti sa koje se još ne razabiru reči, nisu bila jasna.

Kada sam se ja našao oči u oči sa čovekom od četrdesetak godina, mediteranske puti i otrovnozelenih očiju, pomislio sam na Kafku. To je nepravedno. Tako velikog pisca bi se trebalo setiti prilikom opuštenog flertovanja sa konobaricom ili uz čašu rizlinga dok nad Rajnom sunce sporo zalazi. Svi ga se setimo samo kada nas spopadne birokratski užas.

Odlučio sam da obavim tri stvari umesto jedne – kada promenim adresu, zatražiću i novi pasoš, a kada je već u novom pasošu nova adresa, zatražiću i novu ličnu kartu, da bude sve pod konac. Kerber me je poslao na prijavni pult.

Red od desetak ljudi ispred njega činio mi se uvredljivo malim.

Uskoro sam od ljubazne dame na prijemnom pultu dobio objašnjenja i broj M 121. Pogledao sam čekaonicu. Bila je skoro puna. Na ekranu je bio istaknut broj M 109. Dvanaest ljudi je ispred mene. Sala sa šalterima ima dvadesetak mesta. Dakle, ako samo tri rade na ovim poslovima, izračunao sam da je još najviše pet ljudi ispred mene.

Sreća na trećem šalteru

Između prijavnog pulta i čekaonice dva futuristička uređaja služila su fotografisanju i uzimanju otisaka prstiju i elektronskog potpisa. To sam obavio za deset minuta. Kada sam se vratio u čekaonicu, ispred mene su bila još samo tri broja.

Onda je došao taj slavodobitni trenutak. Moj broj na ekranu – šalter 3.

Službenica je bila mlada i zabrađena po muslimanskim običajima iz Turske. Adresa je lako promenjena. Pasoš i lična karta nisu predstavljali problem. Do trenutka plaćanja. Sistem grada Kelna nije prihvatao moju nemačku bankovnu karticu. A toliko gotovine nikada ne nosim sa sobom. Službenica nije znala da mi objasni zašto grad zahteva samo jednu vrstu bankovnih karti.

 Pronašli smo rešenje – platiću kada dođem po dokumente za dve do tri nedelje.

- Nećete morati da čekate, dokumente možete podići na prijavnom pultu, rekla je službenica.

- Neću čekati unutra, a onaj kilometarski red napolju.

- Pa u njemu ćete morati da čekate.

- Znači, samo dva i po umesto tri sata.

Samo se kiselo osmehnula. Poželeo sam joj ugodan dan.

Taj dan sam otišao na roštilj kod mog omiljenog Turčina u Erenfeld. Porcija ćevapa Adana premašila je deset evra. Sećam se vremena kada je cena počinjala sa jednom šesticom. Ali roštilj je bio odličan. Kao i pivo koje sam popio u omiljenoj pivskoj bašti „Štatgarten“. Skuplje, ali dobro.

Pa kako da se čovek ne zaželi svoje druge domovine?

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.