Naprednjaci kopiraju nordijsku eugeniku

DW: Srpska napredna stranka u svom programu zagovara genetičke baze podataka, kako bi se smanjio broj dece sa poremećajem jer bi se tako smanjili i finansijski troškovi društva. Svetski stručnjaci su nam rekli da tu ima elemenata zloglasne eugenike. O kakvoj se teoriji radi?

Biljana Stojković: Eugenika nema naučno utemeljenje kao ideja da postoje loši geni koje treba eliminisati, i dobri geni koje treba stimulisati i povećavati njihovu učestalost u populaciji. U razvoj određene bolesti je uključen ogroman broj gena. Vrlo malo bolesti je determinisano samo jednim genom, tako da ne postoji način da genetički eliminišete određenu bolest ili određeno ponašanje, iz prostog razloga što ne postoji određeni gen za neko svojstvo, već geni u interakciji povećavaju verovatnoću da se neko svojstvo pojavi. Kada pričam o povećanju verovatnoće, govorimo o deset odsto ili tri odsto povećanja verovatnoće da će se razviti određeno svojstvo, a životna sredina i društveni kontekst je u stvari ono što u ogromnoj meri dovodi do toga da se određena svojstva pojave ili ne pojave. Dakle, nismo predeterminisani našim genima, već u sadejstvu sa socijalnim i fizičkim kontekstom u kojem živimo, određeno svojstvo se može pojaviti ili se neće pojaviti. Zato su eugenički programi svi do jednog osuđeni na neuspeh. Državna intervencija u tom kontekstu ne može ni na koji način da izmeni strukturu jednog društva.

Nemački stručnjaci smatraju da genetičko savetovalište, o kom govore naprednjaci, može da podrazumeva prinudu na donošenje eugeničkih odluka. Kako ste Vi razumeli ovaj predlog naprednjaka?

Ukoliko bi oni zaista doneli zakone koji se oslanjaju na taj program, to bi značilo državnu prinudu u kontekstu planiranja porodice. Dakle, upliv u odluke pojedinaca koliko će i kakve dece imati. To je primer državne regulative koja u savremenom svetu ne bi smela da postoji. Zato se i kaže da su te ideje eugeničke, zato što je u mnogim zemljama eugenika bila državni program za planiranje porodice kako bi se poboljšao kvalitet stanovništva. Imali ste u nordijskim zemljama sličan program. Oni su to pravdali ekonomskim prosperitetom i društvenim progresom. Ideja tih prastarih programa u zapadnoj Evropi i Americi da država nema potrebe da ulaže u ljude koji imaju određeni zdravstveni psihološki ili psihijatrijski problem i pokušaj da se takve jedinke iz populacije eliminišu je zadiranje u lične slobode pojedinca.

Da li se eugenika praktikuje i danas u nekim državama?

Nigde ne postoji eugenika kakvu pamtimo iz 20. veka. Eugenički programi su bili na snazi sve do šezdesetih, sedamdesetih godina, kada su postojali eksplicitni zakonski akti za planiranje potomstva. Danas nemamo takve slučajeve. Danas postoje programi genetičkih baza stanovništva. Ideja potiče sa Islanda krajem devedesetih. Osnovna ideja je da svi stanovnici budu u genetičkim bazama i da tim podacima raspolažu državni organi i farmaceutske kompanije. Ti novi trendovi su neki novi oblik eugenike, ali samo u kontekstu narušavanja ljudskih sloboda i prava, jer čim država raspolaže vašim privatnim genetičkim podacima, možete da sumnjate u ograničavanje sopstvenih sloboda i da se pitate na koji način država može da zloupotrebi podatke. Ove genetičke baze su u stvari primena novih tehnologija u starim idejama, jer država uvek ima tendenciju da o svojim građanima prikupi što više podataka i tako ima što veću kontrolu.

Takvu genetičku bazu podataka predlaže i SNS…

Koliko je meni poznato, ni u jednoj državi osim u Velikoj Britaniji i donekle u Americi ne postoje baze podataka koje organizuje sama država. To je uvek u kombinaciji s nekim velikim farmaceutskim kućama. Uvek neki privatni kapital stoji iza prikupljanja podataka, a onda se podaci dele između farmaceutske kuće, kompanije i same vlade. Da bi se tako nešto desilo u Srbiji, morala bi neka velika svetska kompanija da pronađe interes da finansira formiranje genetičke baze. Razlog za brigu je dostupnost tih podataka različitim državnim i paradržavnim institucijama. Na primer, ukoliko do takvih genetičkih podataka dođe osiguravajuća kuća, veće rate osiguranja će plaćati osobe koje u svom genetičkom profilu mogu da se vežu s određenom verovatnoćom za predispoziciju neke bolesti. Ako se tih podataka dočepaju poslodavci, na primer, naravno da ćete automatski imati veliku razliku u mogućnostima zapošljavanja. Nijedan poslodavac nema ekonomski interes da zapošljava nekoga kome je u genetičkom smislu upisana predispozicija za neku bolest. Da ne pričam o socijalnoj stigmatizaciji tih ljudi. Zamislite samo koliko je mogućih načina da ljudi ne budu jednaki pred zakonom i pred ljudima zbog svojih specifičnih genetičkih svojstava!

Na koji način bi država uopšte mogla da sprovede eugeniku?

Država bi mogla da pokuša povratak starim eugeničkim zakonima, da steriliše ljude koji nose svojstva koja se državi ne dopadaju. Tu je u osnovi ideja koja pomalja iz svih eugeničkih programa – ako ti ljudi nemaju potomstvo, onda će i geni vremenom da nestanu iz populacije. Ideja se zasniva, kako sam već rekla, na netačnoj tezi da iza svakog svojstva stoji određeni geni. Sama ideja da neke ljude unesrećujete, sterilišete ih ili im zabranjujete da imaju decu donošenjem zakona poput onih u Trećem rajhu, u biološkom smislu nema efekta. Zato su sve te eugeničke ideje s biološke tačke gledišta veoma glupe i eliminisane iz prakse.

Naprednjaci kažu da bi se sprovođenjem ovih mera „umanjili troškovi društva“. Da li to može biti opravdanje?

Ne postoji nikakvo opravdanje za eugeniku, s naučnog, društvenog ili etičkog stanovišta. Ovo je prepisano iz starih nordijskih eugeničkih zakona. Nemate trošak za bolesne pojedince, a svi koji se rađaju su zdravi. Oni bi učestvovali u ekonomskom prosperitetu i bili zdrava radna snaga, što bi samim tim osiguralo društveni progres. To je strašno. Ideja da biološki menjate pojedinca, a ne samo društvo, jeste tendencija države da skida odgovornost sa sebe. Država kaže da ste vi odgovorni, jer je vaša biologija takva, i odgovorni ste za svoj socijalni status, položaj u društvu, sve što vam se dešava u životu, jer su vas geni tako odredili. To je perfidna zamena teza. Niko od nas nije predodređen genima za osobine koje imamo kao formirane ličnosti u fizičkom i psihičkom smislu. Društvo je odgovorno za formiranje pojedinca, a eugenički zakoni govore upravo suprotno. Tako država sa sebe skida ogromnu odgovornost za formiranje ljudi i uvodi mere za biološko popravljanje pojedinca, a to nema logike ni sa biološkog, a ni sa društvenog stanovišta.

Ipak, prenatalna dijagnostika je gotovo svuda deo svakodnevice?

Mi već 30 godina imamo genetičko savetovalište. To je savremeni trend da se prenatalne analize rade kod ljudi koji to žele, koji imaju neko genetičko opterećenje u porodici i hoće da provere da li njihovo potomstvo ima neku predispoziciju za bolest. Ali je na svakom paru da odluči da li to želi da uradi ili ne. Takođe, nakon što dobiju rezultate, oni sami odlučuju šta će s tim rezultatima. To genetičko savetovalište je važno, ali ono ne sadrži element državne regulative.

Vi ste o elementima eugenike u programu SNS pisali pre tri godine. Ni tada, kao ni danas, mejnstrim mediji nisu reagovali na ove pojave. Da li ste razočarani odsustvom reakcije javnosti?

Reakcija je pre tri godina trebalo da bude burnija, ali ljudi koji su kompetentni nisu želeli da se mešaju u politiku, što je meni potpuno nejasno. Ako ste stručni za nešto što ima svoju društvenu komponentu, onda morate i da se mešate u društvena pitanja. Mali broj ljudi u Srbiji danas uopšte želi da se upliće i da iznosi svoje stavove o društvenim pitanjima i to je poražavajuće. Skrivanje po ćoškovima i strah da se izgovori svoje mišljenje je naša društvena tekovina. Ne iznenađuje me što se o tome nije više pričalo.

Postoji li bojazan da bi naprednjaci mogli da sprovedu ovaj plan u delo sad kad imaju apsolutnu većinu?

Nemam taj strah i to iz više razloga. Prvo, zato što je sve to previše glupo. Drugo, zato što genetičke baze podataka podrazumevaju veliki novac velikih kompanija koje bi imale neki interes. Ne vidim da su se takve kompanije pojavile u Srbiji i nadam se da se neće ni pojaviti. A treća stvar, čini mi se da to nije visoko na nekoj listi prioriteta. Zaista mislim da je ideja bila samo da se napravi neki program, nešto što deluje impozantno, pa ma koliko to suštinski bilo neosnovano i naučno glupo. Sam ovaj program je plagijat. Oni su te nakaradne ideje prepisali odnekud, jer je izgledalo učeno, a verovatno nisu znali šta pišu. Mislim da su i oni zaboravili na taj deo programa i nadam se da se ne varam jer bi u suprotnom to imalo sve ove posledice o kojima smo govorili.

Biljana Stojković predaje na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Od 1996. godine učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije.