Najgore nemačke serijske ubice
31. oktobar 2018.
Suđenje bivšem zdravstvenom negovatelju Nilsu Hegelu (naslovna fotografija) privlači pažnju javnosti u Nemačkoj. Hegel je priznao da je odgovoran za 100 ubistava.
Ali pre njega je bilo i drugih serijskih ubica koji su šokirali Nemačku. Ovo su najgore serijske ubice u Nemačkoj, od 1940. do danas:
Rudolf Plajl: „Sejač smrti“
Bivši kuvar tvrdio je da je odgovoran za 25 ubistava. Dokazano je da je kriv za ukupno deset. Plajl je od 1946. do 1947. godine krijumčario pre svega žene iz Istočne (DDR) u Zapadnu (BRD) Nemačku. Na taj način dolazio je do svojih žrtava koje je najčešće silovao i ubijao. Nekima je i odrubljivao glavu.
Godine 1950. osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Osam godina kasnije, obesio se u zatvorskoj ćeliji.
Jirgen Barč: „Decoubica“
Barč je šezdesetih godina ubio četiri dečaka starih između osam i trinaest godina. Žrtve je odvodio u jedan u bunker u blizini Vupertala. Tamo bi ih primoravao da svuku odeću, seksualno ih napastvovao, a zatim ubijao i raskomadao. Peta žrtva uspela je da pobegne pošto je Barč nije odmah ubio.
Uhvaćen je i 1967. godine osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu. Kasnije je kazna smanjena na deset godina i bio je prebačen na psihijatrijsku kliniku. Pošto je i dalje imao ubilačke fantazije, 1976. godine pristao je na kastraciju. Zbog pogrešne anestezije tokom operacije, doživeo je smrtonosni cirkulatorni kolaps.
Jaohim Gero Krol: „Hanibal iz Duizburga“
Krol, kod kojeg je nakon hapšenja 1976. godine ustanovljen veoma mali koeficijent inteligencije, ubio je četrnaestoro ljudi. Njegove žrtve bile su pre svega mlade žene i devojke. Mnoge od njih je silovao i pojeo. Zlodela je počinio između 1955. i 1976. godine. Prilikom hapšenja, policija je u njegovom stanu, u zamrzivaču, pronašla pojedinačno zapakovane delove ljudskih tela. U tom trenutku na šporetu je, u posoljenoj vodi, kuvao ruke i šake četvorogodišnje devojčice koju je prethodno ubio.
Godine 1982. osuđen je na doživotnu zatvorsku kaznu. Nepunih deset godina kasnije umro je od infarkta. Zbog greške sudstva, prethodno je tri godine u zatvoru proveo jedan nevin čovek.
Fric Honka: „Ženoubica iz Sankt Paulija“
Između 1970. i 1975. godine on je u svom stanu zadavio najmanje četiri prostitutke. Njegov zločin slučajno je otkriven 1975. godine. Dok ga nije bilo, u stanu mu je izbio požar. Pošto je Honka sekao tela svojih žrtava, jedan vatrogasac je tokom akcije otkrio skrivene delove ljudskih tela. Policijski službenik koje je pozvan u pomoć, na zidovima u stanu pronašao je zidove obložene porno-slikama.
Honka je zbog četvorostrukog ubistva 1976. godine osuđen na petnaest godina zatvora i kasnije je premešten u psihijatrijsku kliniku. Nakon što je 1993. godine pušten, pod živeo je drugim imenom u jednom staračkom domu u Hamburgu. Honka, koji je tokom života bio stidljiv i nikome nije upadao u uči, umro je 1998. godine.
Verner Pincner: „Ubica iz Sankt Paulija“
Pincner je bio profesionalni ubica, koji je ubio do desetoro ljudi. Pre svega je bio aktivan u hamburškom „crvenom“ miljeu. Radio je za makroa po imenu „Viner-Peter“.
Godine 1986. postao je međunarodno poznat. Za vreme saslušanja, zbog serije ubistava koje je počinio, u sedištu policije u Hamburgu ubio je državnog tužioca koji je vodio istragu, zatim njegovu ženu koja je bila u istoj prostoriji, a potom i sebe. Oba njegova pištolja kasnije su izložena u Policijskom muzeju.
Ulrih Šmit: „Praznični-ubica“
Šmit je između 1987. i 1989. godine ubio pet žena, a četiri teško povredio. S obzirom na to da je većinu ubistava izvršio tokom prazničnih dana, prozvali su ga „praznični-ubica“. Bio je nezaposlen i od svojih žrtava je tražio novac. Ubijao je u Esenu.
Kada je u avgustu 1989. godine silovao jednu medicinsku sestru u pomoć je priskočio jedan čovek i Šmit se dao u bekstvo. Na mestu zločina je ostao foto-aparat u kome su bile fotografije ranijih žrtava, slika automobila marke Opel kao i slike njega i njegove žene. Kratko zatim policija ga je stavila iza rešetaka.
Marijane Nele: „Anđeo smrti iz Kelna“
Negovateljka starijih osoba jedina je žena na ovoj listi. Policija sumnja da je tokom radnog vremena, između 1984. i 1992. godine, ubila sedamnaestoro ljudi, kao i da je najmanje osamnaest pokušala da ubije. Njeni zločini su izgledali uvek isto: svojim žrtvama davala je smrtonosnu dozu antipsihotičnog leka Truxal.
Zbog sedam dokazanih ubistava, 1993. godine je osuđena na doživotnu zatvorsku kaznu. Nele sve do danas tvrdi da nije kriva za ta ubistva.
Folker Ekert: „Ubica prostitutki“
Vozač kamiona odgovoran je za najmanje deset ubistava. Prvo je počinio još kao mladić. Ipak, pošlo mu je za rukom da ubistvo 14-godišnje devojke iz svoje škole predstavi kao samoubistvo. Tek nekoliko godina kasnije je optužen i osuđen na zatvorsku kaznu.
Nakon što je pušten, Ekert je radio kao vozač kamiona i svoje sledeće žrtve je tražio u Francuskoj, Španiji i Italiji. Tamo je između 2001. i 2006. godine ubio najmanje sedam prostitutki. Davio je žene, zatim bi se na njima seksualno zadovoljio, a kao trofej bi uzimao pramenove kose ili delove odeće, koje je držao u vozačkoj kabini ili u svom stanu. Otkriven je uz pomoć sigurnosne kamere. Pre nego što je osuđen, obesio se u zatvorskoj ćeliji, 2007. godine.
Štefan Leter: „Anđeo smrti iz Zonthofena“
Taj negovatelj odgovoran je za jednu od najvećih serija ubistava u istoriji Savezne Republike Nemačke. U bavarskom gradiću Zonthofenu, u jednoj klinici je između 2003. i 2004. godine ubio najmanje 29 pacijenata. Kao smrtonosno oružje koristio je otrovne injekcije.
Najpre je uhapšen zbog sumnje da je krao medikamente, a 2006. je osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu. Leterovo obrazloženje da je svoje teško obolele žrtve ubijao iz „saosećanja“, državno tužilaštvo nije prihvatilo. On je „želeo da bude gospodar života i smrti“ – to je jedan od razloga zašto mu sud pripisuje posebnu težinu krivice.