Nagli uspon „Islamske države“

O Ibrahimu al-Badriju ne zna se mnogo. Zna se da je odrastao u siromašnoj porodici u Bagdadu, ali danas njegov život više ne izgleda tako – bar što se novca tiče. On je danas kalif i vođa privatne vojske koja sebe naziva „Islamska država“ (IS) i koja se proširila na Irak i Siriju.

Uspeh militantnog vođe islamista, koji sebe od 2010. zove Abu Bakr al-Bagdadi, isto je tako je brz, kao što je brz i uspeh terorističke paravojske koja je od 2013. umešana i u rat u Siriji i koja se pozicionirala kao novi neprijatelj Zapada. IS širi strah i teror, poznata je po svojim varvarskim postupcima i pri tom nastupa kao država koja namerava da se širi.

Sve je počelo u Iraku

Tog leta, dok je u Siriji već više od dve godine besneo rat, Zapad još uvek nije mogao da se odluči za vojnu intervenciju. Različite organizacije za ljudska prava izveštavale su o zločinima i masakrima koje su počinili teroristi „Islamske države“: ljudi su ubijani na spavanju ili su jednostavno bez razloga streljani.

Sada već dobrih pola godine, IS ostavlja svetsku javnost bez daha, najkasnije od objavljivanja različitih video-snimaka koji prikazuju egzekucije zapadnih novinara, humanitarnih radnika i onih koji im se suprotstavljaju: nož sa narandžastim koricama, dželat sa britanskim, a ponekad i francuskim akcentom… Odsecanjem glava pred uključenim kamerama, „Islamska država“ na brutalan način dokazuje svoju medijsku kompetenciju.

U tom regionu, ekstremisti IS aktivni su već više od deset godina, a ta teroristička mreža nastala je iz jednog ogranka Al-Kaide u Iraku nakon što su Amerikanci 2003. umarširali u Irak, svrgnuli diktatora Sadama Huseina i iz javnih službi izbacili sve njegove sunitiske pristalice – od državne garde do tajne službe. Mnogi su uhapšeni i od tada se nalaze u zatvoru. Stotine hiljada iračkih sunita, među kojima su i generali, oficiri, vojnici i službenici, bivali su sve više i više marginalizovani. „Da nije bilo toga posle ulaska američkih trupa u Irak, ne bi bilo ni IS“, kaže Ginter Mejer iz Centra za istraživanje arapskog sveta na Univerzitetu u Majncu.

Koristi od rata u Siriji

Pristalice Sadama Huseina organizovale su otpor protiv američkih trupa. Pod rukovodstvom Abu Musaba al-Sarkavija osnovana je „Al-Kaida u Iraku“ (AQI) koja je postala magnet za džihadiste. Godine 2006, nakon ubistva Al-Sarkavija, preimenovana je u „Islamsku državu u Iraku“ (ISI).

Početkom 2013, ISI je iskoristila nastali vakuum snaga u Siriji i proširila se. Od tada datira i njen novi naziv „Islamska država u Iraku i Siriji“ (ISIS), nakon što je došlo do raskida sa do tada uspešnom paravojskom Al-Kaide u Siriji, sa frontom Al-Nusra. Sve to je međutim negirao Abu Bakr al-Bagdadi, čovek koji je u međuvremenu preuzeo komandu. Od tada, on zajedno sa svojom paravojskom radi na osnivanju kalifata koji bi po mogućnosti obuhvatao Siriju, Irak, Liban i Palestinu. Teroristi su do kraja 2013. uspeli da se utvrde u severoistočnoj provinciji Raka, odakle pokreću svoje osvajačke pohode.

Preuzimanje vlasti u Mosulu

„Slučaj Mosul u junu 2014, bio je trenutak stvarne ekspanzije terorističkih jedinica“, smatra stručnjak za Bliski istok Mejer. Taj grad važio je za glavnu bazu za povlačenje pristalica Sadama Huseina. Kada je IS tamo preuzela kontrolu, priključili su joj se bivši visokorangirani sunitski oficiri, čak i generali, kao i borci, koji su se hteli da se osvete politici diskriminacije tada vladajućeg šiitskog premijera Iraka Nurija Al-Malikija. Pri tom je IS u Mosulu opljačkao sedište Centralne banke i tako došao do miliona.

„Islamska država“ brzo se probila u pravcu Bagdada, jer se preopterećena iračka vojska bez borbi povukla i pri tome ostavila najmoderniju tehnologiju i oružje. U zauzetim područjima Al-Bagdadi je proglasio kalifat, preimenovao svoju terorističku organizaciju u „Islamsku državu“ i na taj način ukinuo državne granice. On je uveo i zakone u skladu sa šerijatom, a pripadnici drugih religija, poput hrišćana i Jezida su, ili pobijeni, ili porobljeni. „Mi imamo posla sa pobunjeničkim pokretom koji ima jasan cilj – da zauzme teritoriju. Proglašavanje kalifata imalo je ogroman odjek u čitavom islamskom svetu“, ukazuje Ginter Mejer.

Stecište radikalnih muslimana

Mladi muslimani i konvertiti iz čitave Evrope otišli su u Siriju da bi ratovali na strani IS. Iz Nemačke je, prema podacima Službe za zaštitu ustavnog poretka, oko 550 ratnika otišlo da bi učestvovalo u tom ratu (podaci iz novembra 2014). Ukupno na strani IS, kako se procenjuje, ratuje oko 50.000 ljudi. „To su ubeđeni muslimani koji žele da pomognu svojoj braći po veri u borbi protiv šiita. A pripadnike IS privlače i visoke materijalne naknade“, kaže Ginter Mejer.

S obzirom na to da je IS tokom svojih osvajačkih pohoda proteklih meseci zauzela naftna polja, povećala carine i poreze iznuđuje i dobija novac za otkup talaca, na taj način može se finansirati i nije više zavisan od podrške bogatih Arapa. Prema različitim procenama, IS bi dnevno mogla da ima između jednog i tri miliona prihoda.

Zaustaviti napredak, ali kako?

Zahvaljujući svojim finansijskim sredstvima, „Islamska država“ sada, preko Turske i Libana, lako može da dođe do novih pošiljki oružja i zato se smatra ozbiljnom vojnom silom. Već mesecima se pokušava da se spreči dalji napredak IS i dalje zauzimanje teritorija tako što Zapad naoružava vojnike kurdske Pešmerge u severnom Iraku, tako što se u borbama angažuju kurdski borci i pripadnici Stranke demokratske unije (PYD) na severoistoku Sirije, ali i tako što se bombarduju položaji terorista od strane saveza arapskih zemalja koje predvode SAD. „Napredovanje bi moglo da se zaustavi“, kaže Ginter Mejer, „jer za mnoge ideološki atraktivan cilj 'Islamske države', koja počiva na brojnim egzekucijama, polako bledi. S druge strane, vazdušni napadi na njihove položaje vode ka jačanju te terorističke grupe jer raspiruju osvetu“, kaže Mejer.

Zato se eksperti slažu da samo umereni suniti u tom regionu mogu da trajno pobede IS. „Apsolutna većina tamošnjeg stanovništva je protiv te 'Islamske države' i radikalizma. Ako bi se ti ljudi ujedinili i bolje vojno organizovali, brzo bismo bili svedoci vojnog poraza te organizacije“, smatra Udo Štajnabh, šef „Upravnog centra za Bliski istok i severnu Afriku“ na Humbolt-Upravnoj školi u Berlinu.