Nacionalni egoizam u Evropi
Ono što danas poznajemo kao Evropsku uniju ima čitav niz prethodnika najrazličitijih naziva. Jedan od njih bio je Evropska ekonomska zajednica – EEZ. To drugo „E“ u nazivu predstavlja ono što je od samog početka i bila suština: ekonomija. Interesi privrede.
Polazna tačka od koje je krenulo evropsko ujedinjenje bila je želja nemačkih komšija da zadrže kontrolu nad privrednom obnovom Savezne Republike Nemačke. Nepunih deset godina nakon kraja nacionalsocijalizma, to je bilo razumljivo. Iz tog vremena potiče i nadnacionalni oblik organizacije EU: ono što je do tada bila nadležnost nacionalnih država, prebačeno je na ustanovu iznad država-članica – na današnju Evropsku komisiju.
Neispunjena nada osnivača
Optimisti su se tada nadali da će uspeh tog modela automatski dovesti do toga da će nacionalne države sve više svojih političkih nadležnosti prenositi na nadnacionalne institucije u Briselu. Grdno su se prevarili.
Stvarni centar moći Evropske unije nije njena Komisija, već Savet EU, odnosno samiti resornih ministara zemalja-članica, a kod veoma važnih tema – samiti šefova vlada i država. Na tim sastancima se ponekad vode oštre borbe, a ponekad banalno cenjka. Tu nije reč o „zajedničkim vrednostima Evrope“, već o prednostima za sebe za koje svaka zemlja želi da se izbori. Evropska unija funkcioniše tako i nikako drukčije, i to već decenijama veoma uspešno. U zapadnoj Evropi sedamdeset godina nije bilo ratova i stvorena je zona neuporedivog blagostanja.
Zajednički neuspeh
Naravno da je Nemačka omogućila mnoge kompromise tako što je često plaćala više od drugih, ali i to je u stvari uvek bio samo nacionalni egoizam: izvozno orijentisana nemačka ekonomija zavisna je od funkcionalnosti Evrope, a neuspeh Evrope bio bi mnogo skuplji.
Sve do danas svaka zemlja-članica brižljivo se čuva da Briselu ne prepusti previše nadležnosti. Zajednička spoljna i bezbednosna politika Evropske unije? Ništa zaista ne zaslužuje da se tako nazove. Upravo zbog toga, trenutna izbeglička kriza nije ni slučajnost, niti igra sudbine. Ona je rezultat zajedničkog političkog neuspeha.
Kriza u najavi
Naravno da je Evropska unija mogla da spreči veliki deo izbegličkih kretanja tako što se, na primer, moglo pravovremeno izaći u susret UNHCR-u i njegovim pozivima da se pomogne u izbegličkim kampovima u Jordanu, Libanu i Turskoj. Tamo deca ne samo da nemaju mogućnost da idu u školu, već sada nema čak ni dovoljno hrane. I zato niko ne bi trebalo da se iščuđava zbog toga što su hiljade izbeglica već nedeljama na putu. Ali za to je trebalo izdvojiti novac? Ono što se sada zbiva, košta mnogostruko više!
I kao da se još nije shvatilo šta se upravo odigrava, svi u Evropi i dalje igraju svoje nacionalne igre: Grčka i Italija jednostavno puštaju ljude da prolaze, Mađarska podiže ogradu, istočna Evropa okreće glavu, a Angela Merkel najpre na svoju ruku poziva sve Sirijce u Nemačku, pa onda ipak želi da se teret podeli, i već nakon nedelju dana delimično kapitulira. To je zato što taj zadatak prevazilazi sve okvire.
Za to vreme, ministri Evropske unije u Briselu ne mogu da se dogovore ni oko raspoređivanja 160.000 ljudi, iako ih je ovde već odavno mnogo više. I stići će ih još – bez da iko kontroliše ko su oni, odakle dolaze i kuda idu. Politika kao moć oblikovanja, ovih dana u Evropi je zakazala.
Šengen umire sledeći
Gde bi sve to trebalo da se završi? To niko ne zna, jer niko nema ni plan, ni koncept. Pravila iz Dablina odavno su mrtva, a Šengen je sledeći. Ko još želi da, kod otvorenih granica, zadržava izbeglice u zemljama u kojima one ne žele da ostanu? Da li se time gubi jedna od osnovnih vrednosti Evrope? Sloboda kretanja je, doduše, lepa stvar, ali ugodan život je i pre toga bio moguć. Zbog novih graničnih kontrola, dramatično će poskupeti pre svega transport robe. A ako jedan ekonomski pokazatelj bude u opasnosti – možda će se onda konačno nešto i pokrenuti.