„Moja najveća želja je posao“

Šporet je u podrumu. Da bi došao do slabo opremljene kuhinje u azilantskom domu, Majkl Vilijams mora da se spusti stepenicama i prođe kroz mračan hodnik. „Ovde kuvam“, kaže 29-godišnjak. „Često kuvam supu, a uz to i ebu, nigerijski prilog od manioke. Ono što mu je potrebno kupuje u prodavnici sa afričkom hranom. Ali, tu ne može da pronađe sve što želi. „Nedostaju mi brojni sastojci. Neke stvari su ovde veoma skupe, ali snalazim se nekako.“

Vilijams je jedan od oko 300 izbeglica koje su dodeljene gradu Bornhajmu kod Bona. Zajedno sa još dvadesetak ljudi, on živi u jednoj kući koja pripada gradu. Od novembra 2014. čeka na odluku da li će dobiti azil. „Ne znam da li ću moći da ostanem“, kaže Vilijams. Muči ga neizvesnost. Stalno naglašava da mu teško pada to što ne može ništa raditi. „Nije lako. Hteo bih sam za sebe da zarađujem, ali moram da čekam.“

Tri kreveta i televizor

To se ne dopada ni višem referentu za socijalna pitanja grada Bornhajma Markusu Šnapki. „Niko ne zaslužuje da toliko dugo mora da čeka na ostvarenje nekog svog osnovnog prava“, kaže Šnapka. Među njegove zadatke spada i smeštanje i zbrinjavanje izbeglica u Bornhajmu. On nema uticaja na postupak za dobijanje azila – za to je nadležan isključivo Savezni ured za migraciju i izbeglice. Ali njegovi kapaciteti su ograničeni, kaže Šnapka: „Potpuno otvoreno poručujemo saveznoj vladi da pod hitno mora da poveća broj službenika koji obrađuju te zahteve.“

U hodniku doma za potražioce azila opada malter sa zidova, oseća se miris klozeta. „Ovde nije baš dobro“, kaže Nigerijac. Ali ne želi da se žali: „Nemam izbora. Moram da prihvatim ono što mi se pruža.“ Vilijams je u sobi sa još dvojicom potražilaca azila iz Gvineje. Odnedavno u sobi imaju jedan stari televizor – koji bi inače završio na otpadu.

Većina od oko 300 potražilaca azila u Bornhajmu živi kao i Vilijams u domovima ili privatnim stanovima. Odnedavno postoje i dva stambena kontejnera – grad ih naziva „paviljonima“. Trudimo se da izbeglice razmestimo po čitavom gradu, kaže viši referent za socijalna pitanja Šnapka. U jednu zgradu smešta se najviše 20 osoba. „Tako izbegavamo napetosti među stanarima tipične za velike izbegličke domove i stvaramo atmosferu stambene zajednice“, kaže Šnapka.

„Nikad nisam planirao dođem u Evropu“

Majkl Vilijams nije ni sanjao da će jednoga dana da živi u nekom domu u Nemačkoj. Njegov otac bio je musliman, a majka hrišćanka. Zbog toga je u Nigeriji imao problme jer su u toj zemlji česte napetosti između tih dve religije. Majka mu je rano umrla, a kad mu je preminuo i otac, očeva porodica ga je odbacila. Izgubio je dom i posao, a nakon više godina i nadu da bi za njega situacija u Nigeriji mogla jednog dana da se poboljša. Godine 2012. prepustio se krijumčarima. Trebalo je da ga oni prebace u Libiju.

Na putu kroz pustinju umrlo je pet ljudi koji su s njim krenuli. Viljiams je preživeo, stigao je u Libiju i brzo pronašao posao. Ali u leto 2014. u toj zemlji eskalirao je građanski rat. Za ljude kao što je Vilijams, koji su došli iz zemalja južno od Sahare, u Libiji je život postao nesnosan. Mnogi su morali da rade kao prisilni radnici ili su bili mete rasističkih napada. „Nikada nisam planirao da dođem u Evropu, ali u Libiji nisam mogao da ostanem. Pokrali su me i premlatili. Bojao sam se da izađem na ulicu.“

Kao i mnogi drugi, odlučio se za rizičnu vožnju preko Sredozemnog mora. Kada je neposredno pred italijanskom obalom otkazao motor na brodu, Vilijams se uplašio da bi moglo da se dogodi onog najgore. Niko nije znao šta da se radi. Tek nakon nekoliko sati, jednom putniku je pošlo za rukom da ponovo upali motor. Na kraju je brodić uoči jedan italijanski helikopter i pokazao im put prema kopnu.

Raditi, a ne prositi

Za Vilijamsa nije dolazilo u obzir da ostane u Italiji. „Mnogi od nas počeli su da prose“, priča. Ali on to nije mogao. „Hteo sam da odem negde gde za mene ima posla. To je moja najveća želja. Zato sam došao u Nemačku.“ Ali, više od kursa nemačkog jezika i programa za provođenje slobodnog vremena koji organizuju volonteri, ni Bornhajm ne može mnogo više da mu ponudi, kaže viši referent Šnapka. „Potražiocima azila ne možemo da dajemo posao dok ne bude donesena odluka o njihovom zahtevu – tako propisuje zakon.“

Markus Šnapka ne želi da nagađa kakve su Vilijamsove šanse za azil u Nemačkoj. Ali stvari ne stoje dobro. Prošle godine je, od gotovo 4.000 obrađenih zahteva Nigerijanaca, Savezni ured za migraciju odobrio samo nešto više od 300. Vilijams najpre kaže da bi prihvatio i rešenje po kojem se njegov zahtev odbija. Ali, kasnije menja mišljenje. „Ne mogu nazad u Nigeriju“, kaže na rastanku. „Ako me odbiju, to bi bilo kao da me ubiju.“