Milošević – duhovni otac Trampa?
2. novembar 2018.
„Srbija kao politička avangarda“. Već i sam naslov tribine koja je u četvrtak (1.11.) uveče održana u Berlinu, u organizaciji tamošnjeg univerziteta Humbolt i fondacije Hajnrih Bel otvara više pitanja nego što daje odgovora.
Avangarda se u ovom smislu smatra kao preteča trenutno sveprisutnog širenja nečega što se, u svakodnevnom medijskom, ali i naučnom žargonu, naziva „populizam“. Iako su tezu o povezanosti Miloševićevog populizma u jednom „socijalizmu na umoru“ i Trampovog populizma u jednom „post faktičkom svetu“ pokrenuli mediji (najpre „Vašington montli“, pa onda „Obzerver“), te krilatice su se prihvatili i naučnici.
Tako su se u Berlinu na diskusiji našli: profesorka istorije na Beogradskom univerzitetu Dubravka Stojanović, etnolog, autor i izdavač iz Beograda Ivan Čolović, profesor teologije i slavistike iz Bremena Tomas Bremer i rukovodilac Interdisciplinarnog centra za istraživanje granica „Crossing Borders“ koje deluje pri univerzitetu Humbolt Nenad Stefanov.
Događanje naroda – tada i sad
Rasprava je započela ličnim zapažanjima učesnika i prisećanjima na sopstvena iskustva vezana uz događaje krajem osamdesetih u Srbiji. Stojanovićeva je u diskusiju ubacila Latinku Perović s kojom je radila na Institutu za savremenu istoriju i koja joj je otvorila istorijsku dimenziju srpskog populizma koji seže u 19. vek i veže se uz lik i delo socijaliste Svetozara Markovića, ali i radikala Nikole Pašića.
Istoričarka iz Beograda ukazuje na veze između populizma Miloševića i populizama aktuelnih aktera. „Ono što se tada zvalo ’antibirokratska revolucija’ danas je ’borba protiv establišmenta’“, ocenila je Dubravka Stojanović.
Etnologa Ivana Čolovića najviše je zanimala folklorna dimenzija „događanja naroda“ krajem osamdesetih, povratak četničkih pesama. „Političari su odjednom građanima počeli da se obraćaju u desetercu, čime su hteli da kažu: mi smo narod“.
Kenedi i Milošević
Usledila je definicija populizma i tu se rasprava vodila oko pitanja da li postoji levi populizam. Dubravka Stojanović ponovila je tezu koju je iznela i u svojoj knjizi „Populism – The Serbian Way“ (Peščanik 2017.) – da je populizam u dubljem smislu lišen ideologije, jer poznaje samo kategorije „oni“ ili „mi“. Na pitanje zašto izjava „Ich bin ein Berliner“ Džona Kenedija nije populizam, a „Niko ne sme da vas bije“ Slobodna Mlioševića jeste, Stojanovićeva odgovara:
„Milošević se tu, što je tipično za populistu, postavlja kao otac naroda, zaštitnik. Kenedi se ne postavlja tako, već se samo tom izjavom solidarizuje s građanima Zapadnog Berlina“. Istoričarka nije propustila da ukaže na to da se i aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, ponaša po tom šablonu. „On stalno nešto grdi narod prema kojem se odnosi kao prema maloj deci“, kaže Dubravka Stojanović.
Svi kopiraju Jugoslaviju
Ipak, tokom rasprave, postalo je jasno da se populizam na području Jugoslavije krajem osamdesetih pre može uporediti s populizmom koji je kasnije nastao u Rusiji. Teolog i slavista Tomas Bremer čak govori i o nekim kasnijim paralelama u kojima se konstelacija Srbija-Hrvatska-Slovenija ponavlja i u sadašnjem odnosu bivših sovjetskih republika Rusije, Ukrajine i Belorusije.
I inače, kako se moglo čuti na diskusiji, populizam nije prestao s Mloševićem, već se nastavlja i danas. „Sve ovo vreme mislili smo da je ono što se događalo na području bivše Jugoslavije retrogradno – Evropa se ujedinjuje, Jugoslavija se raspada. Svi idu ka nekom internacionalizmu, mi se vraćamo nacionalizmu“, rekla je Stojanovićeva. „Ali sada ponovo imamo zemlje koje se zatvaraju u svoje granice i poručuju ’America First’.“
Ono što su učesnici rasprave izostavili, jeste nezaobilazan ekonomski aspekt nastanka i porasta populizma koji je u različitim zemljama i epohama različitog intenziteta i karaktera. Ekonomsku Srbiju krajem osamdesetih i SAD 2016. dele ne samo decenije, već i stoleća. Pa ipak, Dubravka Stojanović pronalazi zajednički imenitelj za populizme dvadesetog veka. „Svim populizmima prethodila je neka vrsta ekonomskog šoka. Jugoslavija je krajem osamdesetih bila u teškoj situaciji, a i ekonomska kriza 2008. ostavila je dubok trag na psihama naroda s obeju strana Atlantika“.
Iako se čak ne može isključiti ni to da Donald Tramp nikada nije ni čuo za Slobodana Miloševića, sličnosti između te dvojice specifičnih državnika nisu zanemarljive. I Tramp i Milošević su dokazi da populizam može da deluje u najrazličitijim okolnostima, a da mu je rezultat na kraju isti.
Na kraju, organizatoru skupa Nenadu Stefanovu nije bilo najvažnije povlačenje paralela između Miloševića i Trampa, već nešto sasvim drugo. „Mislim da je bolje ako populizam analiziramo na nivou socioloških pojmova i da ne govorimo samo o specifičnostima pojedinih populizama. To će nam pomoći da bolje shvatimo taj fenomen“.