Milanovićeva turneja po bivšoj Herceg-Bosni

Krajem augusta 2016. tadašnji predsednik Vlade Republike Hrvatske i lider Socijaldemokratske partije, Zoran Milanović, sastao se u stranačkim prostorijama sa predstavnicima veteranskih udruženja proisteklih iz Domovinskog rata kako bi, uoči parlamentarnih izbora, okončao njihove višemesečne proteste održavane u zagrebačkoj Savskoj ulici kod broja 66, tik do zgrade Ministarstva branitelja.

Ne znajući da ga tajno snimaju, Milanović je opušteno i nimalo diplomatski govorio i o Bosni i Hercegovini.

Zabrinut zbog očekivanih presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u predmetu poznatom kao „Prlić i ostali" - u kojem je za ratne zločine suđeno političkom i vojnom vrhu Herceg-Bosne, hrvatske paradržave u BiH formirane još 1991. i ukinute nakon potpisivanja Vašingtonskog mirovnog sporazuma 1994. - Milanović je kazao kako Bosna i Hercegovina nije država već „big shit" (veliko sranje), te dodao da Hrvatska, u slučaju otcepljenja entiteta Republike Srpske, neće ostaviti bosanskohercegovačke Hrvate u zajednici sa Bošnjacima.

Zahvaljujući između ostalog i tom tajnom snimku, ali i bujici uvreda susedima, kako onima u BiH, tako i u Srbiji, Milanović je parlamentarne izbore izgubio, na kratko se povukao iz politike i u nju se vratio - prvo kao kandidat, pa zatim i kao predsednik Hrvatske, izabran početkom prošle godine.

Milanović često govori o BiH

Od tada, pa do evo sada, Milanović ni jednom nije posetio Bosnu i Hercegovinu, ali jeste o njoj često govorio, pretvarajući se, kao i većina hrvatskih poslanika u Evropskom parlamentu, u portparola predsjednika HDZ u BiH Dragana Čovića i zastupajući njegove stavove o promeni izbornog zakona na način koji HDZ-u BiH osigurava trajno učešće u vlasti.

Skoro godinu i po od inauguracije na kojoj je pevala Josipa Lisac, Milanović je odlučio da zvanično poseti državu sa kojom Hrvatska ima najdužu kopnenu granicu - samo što se njegova poseta može tumačiti i kao turneja po bivšoj Herceg-Bosni.

Hrvatski predsednik će naime, od 11. do 13. jula boraviti u Vitezu, Livnu, Tomislavgradu i Mostaru, a neće posetiti Sarajevo.

U pomenutim gradovima će se susresti i sa predstavnicima Hrvatskog narodnog sabora, nevladine organizacije čiji su članovi iz svih političkih partija sa hrvatskim prefiksom, dok odluke, naravno, donosi HDZ.

„Ponudili smo svoja rešenja, tražili glasanje o istima, nije nam dopušteno. Ne vidimo u čemu bi bio problem, neka nas se preglasa."

Dakle, očigledno je da je Čović totalitarizam i diktaturu koju sprovodi u svojoj stranci samo preslikao na HNS.

"U tome nećemo i ne želimo učestvovati", stav je Hrvatske republikanske stranke, jedine ozbiljne opozicione partije na području na kojem su bh. Hrvati većina i na kojima vlast već 30 godina ima HDZ BiH.

Ustav Bosne i Hercegovine garantuje jednaka prava svim konstitutivnim narodima u toj zemlji, ali su izborna pravila takva da najmalobrojniji, dakle Hrvati, ta prava konzumiraju u znatno manjoj meri nego Bošnjaci i Srbi. Tako je, recimo, bilo moguće da Željko Komšić tri puta postane – kako glasi službeni naziv - član Predsedništva BiH iz reda hrvatskog naroda, iako je njegova biračka baza gotovo sto postotno bošnjačka.

Dogovore se da se ne mogu dogovoriti

Zakonodavni rašomon u BiH generator je kriza koje se smenjuju, a svaki pokušaj rešenja završi tako što se akteri političkog života uspešno dogovore o tome da se ne mogu dogovoriti.

Jednostavno: dok HDZ kao stvarni predstavnik većinskog hrvatskog političkog mišljenja insistira na jačanju konstitutivnosti i zaštiti pojedinačnih prava kroz ona kolektivna, bošnjačka SDA, ali i sve druge stranke sa sedištem u Sarajevu, forsiraju slabljenje tog koncepta i, posledično, građansko uređenje kojem se, uz pomenute Hrvate, protive i Srbi u BiH.

Teško je reći kada se počelo govoriti o novom izbornom zakonu u BiH, ali se zato precizno zna kada su pokušaji propali. A propali su nedavno i uz zaključak nemačke kancelarke Angele Merkel, izrečen nakon samita Berlinskog procesa, da „situacija u Bosni i Hercegovini nije zadovoljavajuća. Tu nam je potreban novi elan za izborni zakon i nadam se da će Kristijan Šmit (novi visoki predstavnik u BiH) dobiti podršku u svom radu".

Uticaj Zagreba i samog Milanovića na procese u BiH

Zoran Milanović, kao uvereni tuđmanista – njegova je Vlada zagrebački aerodrom nazvala po prvom hrvatskom predsedniku, a ne po znamenitom naučniku Faustu Vrančiću ili najvećem piscu hrvatskog jezika Miroslavu Krleži – BiH vidi onako kako se ta zemlja u Zagrebu doživljava već gotovo 30 godina, uz povremene pauze praćene ignorisanjem problema. Dakle kao jednostavni zbir tri etničke zajednice sa jasno definisanim, ratnim linijama razgraničenja ocrtanim teritorijama.

Uticaj Zagreba i samog Milanovića na procese u BiH je ili nikakav ili destruktivan, pre svega za odnose Hrvata i Bošnjaka. Drugačije i kratko rečeno: što Zagreb više forsira ona rešenja na koja bi pristao HDZ BiH, to je druga, dominantno bošnjačka, pregovaračka strana manje spremna da o njima razgovara.

Istovremeno, hrvatska politička elita zapadno od reke Une nastavlja živeti u deluziji da su odluke zakonodavne i izvršne vlasti u Republici Hrvatskoj obavezujuće za bilo koga u BiH.

Ilustrativan primjer je „Deklaracija o položaju Hrvata u Bosni i Hercegovini" koju je Sabor Republike Hrvatske usvojio 14. decembra 2018. i čiji je tekst u BiH izazvao novinarske i nikakve druge reakcije, ostavši dokument za unutar hrvatsku upotrebu, baš kao što je i Milanovićeva briga za Hrvate u BiH deo njegove tranzicije ka onom biračkom telu koje ga je 2020. doživelo kao elementarnu nepogodu.

Iako je formalno bio nezavisni kandidat, Milanović je predsedničke izbore osvojio uz pomoć svoje bivše stranke – SDP-a – ali i celog levo-liberalnog bloka na koji više ne može računati.

Rejting Socijaldemokrate je slobodnom padu, zeleno-leva koalicija Možemo će nakon trijumfa na lokalnim izborima u Zagrebu sasvim sigurno imati svog kandidata ili kandidatkinju, dok su ostale, manje stranke, nedovoljne za ozbiljan rezultat.

Prezir prema susedstvu

Tako se, dakle, deklarisani tuđmanista koji sa prezirom doživljava susedstvo počeo obraćati hrvatskoj desnici koja u Tuđmanovoj politici prema BiH ne vidi ništa sporno, bez obzira na posledice - među kojima su i presude Međunarodnog krivičnog suda u Hagu za udruženi zločinački poduhvat, ali i demografska katastrofa zbog koje je broj Hrvata u BiH gotovo pa na istorijskom minimumu.

Nastupajući sa tih pozicija, on naravno neće preko granice preneti ništa dobro, niti će pomoći da se poprave odnosi u BiH, posebno ne oni u entitetu Federacije. Istina, neće ih puno ni pogoršati jer je to skoro nemoguće.

A sve na radost Rusije čiji je interes paraliziovana BiH, kako je krajem 2018. u intervjuu za „Express" rekao Maksim Samorukov, analitičar moskovskog odeljenja američkog „Karnegija" i autor analize pod naslovom „Ruska taktika prema Balkanu":

„Rusija je srećna sve dok je u BiH status kvo, odnosno sve dok je stanje nepromenjeno. Ako bi u BiH došlo do napretka i stabilizacije, onda bi Rusija izgubila uticaj".

Sve u svemu, ukoliko Milanović misli da svojim angažmanom pomaže bilo kome u BiH, onda su za tu zemlju i njene narode puno poželjniji otvoreni neprijatelji! S njima, naime, nema dilema.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu