Medijima vladaju oportunizam i strah
Kad je propala Jugoslavija, a Hrvatska donela prvi Ustav, sloboda mišljenja i izražavanja misli, zabrana cenzure i slobodno novinarstvo bili su neki od najviših proklamovanih društvenih ideala. Gotovo 30 godina kasnije, ti ideali i dalje su upisani u Ustav, ali Hrvatska ne uspeva da se otme iz čeličnog zagrljaja (post)totalitarnih umova.
U Hrvatskoj 2019. godine cenzura je življa no ikad, novinarstvo nije slobodno, postoji sloboda mišljenja, ali ona retko može nekažnjeno i slobodno da se izražava. Naravno, u državi u kojoj politika uporno nastoji da čvrsto kontroliše sve segmente života zajednice – na svim nivoima – bilo bi iluzorno očekivati da će novinarske i medijske slobode biti pošteđene represije. Pogotovo kad znamo da bi upravo ono trebalo da ude jedan od glavnih mehanizama kontrole vlasti. Vlasti koja nikom ne dopušta da je kontroliše.
Daj Plenkoviću vlast, pa ćeš videti kakav je
Kad je Andrej Plenković pre dve i po godine preuzimao HDZ i vladu (tada poznat javnosti isključivo kao umereni, demokratski nastrojen HDZ-ov „briselski igrač“), očekivalo se da će on Hrvatsku s revizionističkih stranputica Tomislava Karamarka, da vrati na evropski put. Plenković je bio „dečko koji obećava“, za kojeg se smatralo da je istinski demokrata, da razume šta znači politička odgovornost i koliko su partitokratija, korupcija i klijentelizam razarajući za Hrvatsku; da razume ljudska/građanska prava i slobode; važnost ekonomskih sloboda; da je veran antifašističkoj Evropi i da će, naravno, sve to da primenjuje u praksi.
Bilo je dovoljno da se dočepa vlasti pa da se pokaže kako su sve te pretpostavke, nažalost, bile pogrešne. Pa umesto da se danas govori o zemlji u kojoj se demokratija, ekonomija i građanske slobode razvijaju i rastu, svi govore samo o „orbanizaciji“ Hrvatske. Kad je reč o Plenkovićevom odnosu prema slobodi novinara i medijskim slobodama, mnogo govori činjenica da je bivši obaveštajac, Robert Kopal, istovremeno premijerov specijalni savetnik za nacionalnu bezbednost i šef stranačkog Odbora za medije i informisanje. U društvima kojima vladaju totalitarni umovi, informisanje i tajne službe vezani su pupčanom vrpcom.
Stanje novinarskih i medijskih sloboda doslovno svakim danom biva sve gore. Cenzura, pretnje, zastrašivanja, tužbe i otkazi su svakodnevnica. Plenković uporno tvrdi da je to smešno.
Slučaj Klancir: tužbe, zastrašivanje, pretnje
Prošle nedelje, baš nakon uličnog protesta Hrvatskog novinarskog društva zbog 1.163 aktivna sudska postupka protiv hrvatskih novinara i neodržive situacije na državnoj televiziji, policija je upadom u redakciju portala Net.hr odlučila da utvrdi identitet novinarke Đurđice Klancir. Reč je o osobi koja je kao istraživačka novinarka učestvovala u stvaranju savremenog hrvatskog novinarstva, koja je za 30 godina karijere bila glavna urednica niza vodećih medija (jedno vreme bila je i dopisnica DW), čiji lik i delo javnost itekako dobro poznaje.
Kako bi opravdao taj do sada neviđeni oblik zastrašivanja novinara po redakcijama, vrh policije se toliko zapleo u lažima, da te laži na kraju nisu raskrinkavali novinari, nego policijski sindikalisti u pokušaju da zaštite dignitet sopstvene profesije. Plenković u slučaju Klancir nije video ništa sporno, a ministar pravosuđa otišao je toliko daleko da je hladnokrvno izjavio da je možda policija išla u redakciju da utvrdi identitet novinarke zbog dojave o bombi?!
Formalni razlog policijskog utvrđivanja identiteta jedine novinarke koja se zove Đurđica Klancir, bila je tužba župana sisačko-moslavačkog zbog njenih tekstova o njegovoj političkoj praksi. Župan Žinić prijatelj je šefa zagrebačke policije, čiji su ljudi i postupali u slučaju Klancir. Đurđica Klancir jedna je od retkih političkih komentatorki koja se u tekstovima ne divi premijeru Plenkoviću i vladajućoj garnituri, a jedna je od retkih koja je kritikovala i Kopala, čijim su analitičkim sposobnostima zadivljeni brojni medijski delatnici.
Novinarski poslušnici po pravilu prolaze najbolje
U slučaju Klancir većina medija nije ispunila kontrolni zadatak; osim u slučaju tri-četiri velika medija, uglavnom su izostali komentari vodećih pera i urednika koji bi osudili policijsko zastrašivanje, štaviše, mirno su prihvatili „istinu“ koju im je servirao policijski i politički vrh. Porazno je to što policajci u današnjoj Hrvatskoj pokazuju više profesionalnog samopoštovanja od nekih novinara. Zašto je tako?
Prvo, deo uticajnih medijskih delatnika svesno i zbog ličnog probitka bira da služi vlastima, nekima od njih je svejedno da li je to leva ili desna vlast, neki su pak bliski isključivo jednoj ili drugoj opciji. Novinarski poslušnici, po pravilu, prolaze najbolje.
Drugo, od ozbiljnog, nezavisnog kritičkog političkog novinarstva ostale su ruševine, novinari koji još uvek životne prihode (prekarno) ostvaruju u redakcijama i kojima je pritom stalo do novinarstva koje služi narodu, egzistencijalno su ucenjeni i pritisnuti tužbama, pretnjama, zastrašivanjima. Ako rade u državnim medijima ili zavise od sredstava iz budžeta, preživljavanje im sasvim zavisi od milosti vladajuće stranke i njenih koalicionih partnera kojima je stalo samo da pošto-poto ostanu na vlasti. Ako rade u privatnim medijima, zavise od milosti vlasnika koji su mahom finansijski povezani s vlašću, koja je postala i najveći oglašivač u državi.
Hrvatskim medijima, baš kao i većim delom društva, trenutno, baš kao i u prošlom veku, vladaju oportunizam i strah. Strah od siromaštva, podle moći, strah od budućnosti. Jesmo li se za to borili?