1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW

Mao – „kralj filozofa“

Hans Špros9. septembar 2016.

Mao Cedung je, i 40 godina nakon smrti (preminuo 9. septembra 1976), bitan za samoodređenje i legitimaciju kineske Komunističke partije. O Maovom istorijskom značaju za Dojče vele govori prof. Feliks Vemhojer.

https://p.dw.com/p/1Jz8o
China Anhänger mit Bild von Mao Zedong - 40. Todestag
Foto: Getty Images/AFP/G. Baker

DW: Kako je tekao Maov uspon ka funkciji vođe komunističke Kine?

Felkis Vemhojer: Za to se moramo vratiti u vreme neposredno po završetku Prvog svetskog rata. Jedna od glavnih tema republikanskog „Pokreta 4. maja“ iz 1919. bilo je pitanje kako se od Kine može napraviti velika nacija, a istovremeno je odbraniti od zapadnog imperijalizma. Zbog toga su se mnogi intelektualci okrenuli komunizmu i Sovjetskom Savezu. To su učinili, između ostalog, zbog razočaranja Versajskim ugovorom, koji je predviđao da se, na primer, region Šandong ustupi Japanu.

Kao deo tog pokreta, Mao 1921. osniva Komunističku partiju. Tada je on samo jedan od više vođa. Na sam vrh se probio uspešnom primenom strategije stvaranja oslobođenih područja sa gerilskim uporištima u zaleđini gradova. Na taj način je nastajala kontradržava. Strategija sprovedena krajem dvadesetih godina, bila je uspešna. Tako je Mao odneo pobedu nad onima koji su najpre hteli da osvajaju gradove – prema uzoru Oktobarske revolucije. Tako je nastao i kult njegove ličnosti kao čoveka koji je utro pravi put kineskoj revoluciji i naposletku i doveo Komunističku partiju na vlast.

Prof. Dr. Felix Wemheuer Universität Köln
Vemhojer: Mao je dugo smatran nekom vrstom „kralja filozofa“Foto: privat

Koji su bili drugi elementi tog kulta ličnosti?

Mao je u unutarpartijskoj borrbi za vlast uvek naglašavao da bolje od ostalih poznaje prilike u Kini. Pre pedesetih godina nije ni bio u inostranstvu, ali je godine proveo u selima na oslobođenim područjima i dobro upoznao tu sredinu. Poznavao je kineska sela bolje od onih koji su studirali u Moskvi i vraćali se u Kinu želeći da preuzmu kormilo Partije.

Osim toga, stvorena je i neka vrsta mita prema kome je – da izrazimo to pojmovima poznatim u zapadnoj kulturi – bio istovremeno kineski Odisej i Sokrat. Odiseja je bila „Dugi marš“, kada je Partija posle poraza na jugu prešla više hiljada kilometara i utvrdila se u Jananu. Tamo je Mao živeo u jednoj pećini i sastavljao svoje filozofske spise. I tako je on na Zapadu među šezdesetosmašima pogrešno shvaćen kao neki platonski kralj filozofa. A bio je i majstor za pričanje priča, koji je umeo da priču o partiji ispiše tako da na kraju ispadne da je Kina mogla biti spasena samo zahvaljujući njegovim idejama.

Posle etabliranja nove Kine pod vođstvom Komunističke partije 1949, usledila su dva događaja koja su ušla u istoriju kao katastrofe sa milionima žrtava – a koje je prouzrokovao Mao.

Tačno. „Veliki skok napred“ (1958-1961) i „Velika proleterska kulturna revolucija“ (1966-1976). „Veliki skok napred“ bio je deo programa industrijalizacije kojim je trebalo prevazići zaostalost Kine i sustići Zapad. Mao je sledio taj cilj zajedno sa uspostavljanjem komunističkog društva. To je bio katastrofalan neuspeh. Njegov cilj sigurno nije bio da ljudi umiru od gladi, ali premalo je učinio za spasavanje ljudi u vreme gladovanja.

China Kulurrevolution Rote Garde
Tokom „Kulturne revolucije“ Mao je mobilisao mlade u borbi protiv „kapitalističkih elemenata“ u PartijiFoto: Getty Images/AFP/J. Vincent

U Kulturnoj revoluciji, Mao je izvukao neke pouke iz propasti „Velikog skoka“, tako da privreda nije doživela slom. Početkom 1967. izbila je teška kriza, ali su poljoprivreda i industrija ostali relativno stabilni. I pored borbi različitih frakcija i političkog haosa, snabdevanje nije još jednom kompletno izostalo.

Paradoks u njegovom stavu prema nasilju bio je što je Mao na početku svojih kampanja ili kulturne revolucije čak podsticao na nasilje prema veleposednicima – ali kada bi ono izmaklo kontroli, bio je jedini koji je mogao da ga zaustavi. To je mnoge žrtve dovelo u paradoksalnu situaciju da samo Mao može da ih spasi. A on je za vreme „Kulturne revolucije“, od jeseni 1966, govorio da se treba „boriti četkom, a ne oružjem“, a zatim pokušao da sve zaustavi, jer je za održanje Partije na vlasti potrebna stabilnost.

I Si Žongun, otac sadašnjeg predsednika Kine Sija Đinpinga, bio je žrtva „Kulturne revolucije“. Gotovo čitava današnja vladajuća garnitura potiče iz porodica koje su se zlopatile tokom tog perioda. Oni bi imali mnogo razloga da kažu da je Mao bio loš, ali to ne čine, jer Partija još uvek smatra da joj on daje legitimaciju.

Kakav je Maov bilans na planu spoljne politike?

Tu je ostvario svoje najtrajnije uspehe. Doduše, nacionalistička vlada Kuomintanga (KMT) je posle 1945. kao pobednik u Drugom svetskom ratu dobila stalno mesto u Savetu bezbednosti UN. Ali, država je pod Kuomintangom bila vrlo slaba i nije mogla da uspostavi vlast i u Sinđijangu ili Tibetu. Posle 1949. je potom, pod komunističkim predznakom, tako reći ponovno uspostavljeno kinesko carstvo u granicama dinastije Ćing.

China Chiang Kai-shek mit Mao Zedong und Patrick J. Hurley 1945 in Chongqing
Čang Kaj Šek (u sredini) je 1945, posle rata, uživao zaštitu SAD (levo američki ambasador Patrik J. Harlej), ali je njegov rival Mao Cedung (desno) uspeo da zavlada Kinom i kasnije dobije i priznanje SADFoto: picture-alliance/AP Photo/Central News Agency

Najpre su zapadne sile morale da se odreknu svojih zahteva, a onda je Kina uspela da izgura svoju nezavisnost u odnosu na SSSR. Posle eskalacije kinesko-sovjetskog konflikta, Mao je napravio strateški zaokret i 1972. normalizovao odnose sa SAD čiji predsednik je tada bio Ričard Nikson. Time je u Aziji prevaziđena bipolarnost Hladnog rata još sedamdesetih godina – jer su Kina i Sad zapravo bile na jednoj, a SSSR na drugoj strani.

Početkom šezdesetih, u svetskom komunističkom pokretu bilo je nečuveno da neko otvorenim pismom osporava sovjetske aspiracije na vođstvo. Tada je Sovjetski Savez pokušao da sve ostale istočnoevropske zemlje dovede na istu liniju protiv Kine. To nije uspelo sa Albanijom, ali Kina je, pored SAD, stekla nove saveznike, pre svega u Africi.

Kakvu ulogu Mao ima u Kini Sija Đinpinga?

Si se sa svojom antikorupcionaškom kampanjom, baš kao i Mao, predstavlja kao neko ko jeste predsednik Partije, ali je i iznad nje. On se inscenira populistički, tako što u interesu naroda hoće da beskompromisno suzbije korupciju. I poslovice kojima se služi, kao na primer: „Ne treba hvatati samo muve, već i tigrove“, koristio je već i Mao.

U svetu vidimo trend jakih muškaraca kao što su Erdogan, Putin, Tramp. U to se uklapa i to što se Si predstavlja kao jaki vođa Kine. Prema mom mišljenju, on se služi određenim maoističkim floskulama i na određeni način želi da se nadoveže na Maovu harizmu, bez propagiranja maoističkih sadržaja. Tako ideja klasne borbe kod njega nema nikakvog značaja. I pored toga, Partiji je važno očuvanje kontinuiteta. Mao danas kao simbol deluje mnogo pozitivnije nego pre deset godina, ali sadržinski se uglavnom svodi na čoveka koji je izgradio jaku i bogatu Kinu, koja se dokazala u međunarodnom okruženju.

Dr Feliks Vemhojer je sinolog i profesor na katedri za Istočnu Aziju Univerziteta u Kelnu.