Manjinska vlada - rešenje za Nemačku?
30. avgust 2019.
U Nemačkoj onaj ko hoće da postane kancelar mora da ima većinu u Bundestagu. Dovoljno mu je nešto više od polovine poslanika. Ta većina obično podržava vladu, a vlade su istoriji SRN obično sastoje od dvojih koalicionih partnera.
Ako jedna stranka ne bi dobila dovoljnu većinu i ako formiranje koalicije propadne, postoji mogućnost formiranja manjinske vlade. To je moguće tek u trećem krugu glasanja i u tom slučaju rezultat mora da potvrdi predsednik Bundestaga. Opozicione stranke moraju da tolerišu takvog kancelara i ne smeju da totalno blokiraju njegov rad.
Nemačka – samo prelazne vlade
Jer, jedna manjinska vlada je prinuđena da za svaki poduhvat obezbedi sebi parlamentarnu većinu. To znači da je prinuđena i da vodi naporne i duge diskusije pa je i zbog toga ova forma vladavine u Nemačkoj izuzetak. Nije ni čudo što je većina Nemaca u anketama – odbija.
Na saveznom nivou su postojala tri kratka perioda u kojima je vlada radila bez većine. Godine 1963. za vreme kancelara Ludviga Erharda (CDU), potom 1972. Kada je kancelar bio Vili Brant (SPD) i 1982. Sa Helmutom Šmitom (SPD). Te vlade su nastale nakon pucanja koalicija pošto se jedan od partnera povukao. U sva tri slučaja je došlo do formiranja prelaznih vlada koje su trajale nekoliko nedelja do sledećih izora za Bundestag. Na nivou saveznih pokrajina je češće bilo takvih primera.
Nestabilnost umesto snažnih reformskih poteza
Kritičari tog rešenja smatraju da je stalno traženje kompromisa nešto što oduzima previše vremena posebno kada je reč o novim zakonima ili odlukama koje se tiču budžeta. Prilikom glasanja se stvaraju savezi koji se stalno menjaju, što dovodi do nestabilnosti. Umesto velikih reformskih poduhvata nastaje kretanje sitnim koracima.
Ima i spoljnopolitičkih argumenata protiv manjinske vlade. Kancelarka Angela Merkel je već rekla da je protiv toga jer Nemačka, kako smatra, već i ovako deluje sporo. Na nekom samitu EU, na primer, ne bi mogla da obeća ništa, jer ne bi znala da li bi posle toga bila podržana većinom u Bundestagu.
Strah od desnice
Oni koji su u panici od desničara (stranka AfD) strahuju da bi pri glasanjima morali da budu upućeni i na njihove glasove što bi ih etabliralo. Doduše, politolozi ukazuju i da bi uvlačenje AfD u donošenje političkih odluka moralo da dovede i do unutrašnjih trzavica u toj stranci.
Pristalice manjinske vlade smatraju da se u traženju većine u parlamentu svaki put nanovo pregovara, što zapravo jača parlament kao organ koji zastupa narod. A i menjanje saveza u okviru parlamenta, menjanje većina pri različitim glasanjima je nešto što zapravo više odgovara volji birača. Mnogi smatraju da se konkretna pitanja previše često rešavaju onako kako nalaže ideologija ili koaliciona taktika.
Skandinavci kao uzor?
U čitavom svetu ima primera funkcionalnih manjinskih vlada. U Evropi je takvih vlada bilo i ima ih u Španiji i Portugaliji, kao i u Danskoj, Norveškoj Švedskoj. Pre svega se u skandinavskim zemljama stalno iznova traže parlamentrane većine kada je reč o važnim reformskim odlukama. Značajne odluke posle transparentnih pregovora su nešto što obično podražvaju velike većine.
Da li bi Skandinavija, dakle, mogla da bude uzor za Nemačku? Kritičari manjinskih vlada samo odmahuju rukom na to pitanje. Jer, u Skandinaviji se radi o malim parlamentima u kojima se brzo postiže saglasnost. No, Nemačka sa Bundestagom i Bundesratom (većem pokrajina) koji takođe ima uticaj na donošenje zakona, raspolaže praktično dvodomnim sistemom koji donošenje odluka čini kompleksnijim.