„Ljudi treba da imaju više vremena za sebe“
29. septembar 2018.
„Uvodim četvorodnevnu radnu sedmicu. Verujem da ljudi moraju imati više vremena za sebe. Ako ja verujem u njih onda će i oni (valjda) verovati u mene.“
To je status koji je na privatnom Fejsbuk profilu objavila preduzetnica Renata Šeperić Petak. I već za nekoliko sati se o ovoj, za hrvatske prilike neobičnoj, poslovnoj odluci počelo raspravljati i među kolegama novinarima.
Uz očekivano odobravanje, razmatralo se da li je možda firma u problemima i je li četvorodnevna radna sedmica posledica manjka posla. Stoga smo pokucali na vrata Logičke matrice, konsultantske firme u centru Zagreba, kako bismo proverili o čemu se radi. Valja reći da nam je direktorka Šeperić Petak ljubazno sugerisala kako misli da njen potez ne zaslužuje pažnju medija, ali nismo bili jedini koji su pokazali interesovanje za ovu temu.
Svetski trend
„Nismo ni u kakvim problema. Naprotiv, imamo dosta posla“, kaže ona za DW. „Mi smo mala firma, nas je deset, svi su stalno zaposleni. Dobrim delom to su mladi ljudi, neki od njih imaju i decu. Imamo stabilan posao koji ide cele godine, ali smo izloženi stresu u vreme objava tendera i prijava projekata. A sada je to već svakog meseca ili sedmice. Događaju se turbulencije u količini posla, a uzrokovane su rokovima.“
„Kako sam najstarija u firmi, gledajući mlade kolege, mislim da ljudi treba da se odmore i imaju više vremena za sebe. Nismo uradili ništa što drugi ne mogu da urade, samo smo izradili drugačiji sedmični raspored“, kaže Šeperić Petak.
Četiri radna dana u sedmici već su isprobani na Novom Zelandu i tamošnja akademska istraživanja potvrdila su da je takav raspored unapredio posao, doveo do boljih rezultata, ali i do većeg zadovoljstva radnika. Čak 78 odsto radnika izjavilo je da na takav način dobro balansira poslovni i privatni život. Srodni eksperimenti, doduše sa pet šestosatnih radnih dana, sprovedeni su i u Švedskoj uz slične rezultate.
Ne čudi stoga što i sindikati u nekim naprednijim zemljama sve glasnije traže da se sedmično radi 30 ili 32 sata. Britanski TUC, koji zastupa 5,5 miliona radnika, formulisao je to kao novi cilj borbe – ono što je nekad bila borba za osmosatno radno vreme, danas je borba za rad od ponedeljka do četvrtka.
Novi obrasci upravljanja radnim vremenom su zasnovani na tehnologijama koje omogućavaju efikasnije upravljanje procesima, efikasniju proizvodnju i svođenje putovanja do radnog mesta na minimum, kada je reč o poslovima koji se mogu odraditi na daljinu. Potvrđuje nam to i naša sagovornica.
Sve je „u oblaku“
Za početak će, kaže, odraditi šestomesečni eksperiment pa će isprva samo jedan čovek (uz rotacije abecednim redom) raditi četiri dana u nedelji, a ako se to pokaže dobrim rešenjem, spremna je da reorganizuje celokupni posao.
„Očekujem da se to neće loše odraziti na poslovanje, već suprotno. Svi imaju ugovore na neodređeno vreme, godišnje odmore i plaćene prekovremene sate, ali mislim da im treba malo više odmora i vremena za privatan život.“
Čini se da je ovakvo rešenje lakše uvesti u male firme koje su fleksibilnije. „Ne radim pritisak ako ljudi ponekad zakasne na posao. S druge strane, celo poslovanje je 'na cloudu' i ako kolege nemaju sastanke tog dana ili neke fiksne obaveze u kancelariji, mogu posao odraditi i od kuće. Ako ste u kancelariji od 8 do 16, dok dođete do kuće, više ništa ne možete obaviti za sebe“, dodaje Šeperić Petak.
Rezultat njihovog posla je napisani projekat, pretežno za nadmetanje za EU fondove, a ne sedenje u kancelariji osam sati dnevno, objašnjava nam direktorka. Na posletku, dodaje, to je stvar i poverenja i zajedničkog cilja. „Želim da im ovaj posao ostane u dobrom sećanju, da imaju osećaj da su napredovali i da imaju mogućnost da to onda uporede.“
„Fali ti jedan papir“
Na pitanje šta bi prvo promenila u sistemu odmah ukazuje na nedostatak reformi u penzionom i zdravstvenom osiguranju. „Sve uhlebe koji su se nakačili ionako niko ne može rešiti u idućih pedeset godina. Poreska presija na plate je tolika da se neće moći dugo zadržati ova mlada ekipa. Penzionera imamo za izvoz, ali nemamo radnika. Ljudima koji žive od budžeta više neće imati ko da uplati u budžet ako se ovako nastavi.“
Šeperić Petak ukazuje na nelogičnosti: „Zašto 25 godina niko ne želi da napravi popis socijalnih naknada koje se isplaćuju u ovoj državi? Zašto radnici u Hrvatskoj ne bi sami određivali koju visinu penzionog i zdravstvenog žele da uplate? Što ja lično imam od zdravstvenog osiguranja koje uplaćujem?“
Na opasku da je reč o solidarnim sistemima Renata Šeperić Petak odgovara da nije protiv socijalne države, ali jeste protiv toga da se usluge i naknade dele bez jasnih kriterijuma. „Volela bih da svom radniku isplatim celu bruto platu pa da on može sam da ugovori polisu zdravstvenog osiguranja koju želi. Zašto mu plaćam nešto (obavezno državno osiguranje, prim. red.) do čega on sve teže dolazi?
No odgovor na pitanje da li joj država u proteklim godinama ikako olakšala poslovanje je vrlo kratak i odrešit: „Ne. Još uvek smo u razdoblju zvanom 'fali ti jedan papir'.“