Lekari odlaze – ali ne prvenstveno zbog plate
12. septembar 2018.
Goruća tema masovnog napuštanja Hrvatske nakon ulaska u Evropsku uniju najčešće se ilustruje primerom lekara. U pravilu se pritom smatra da oni odlaze isključivo – ili bar prvenstveno – zbog većih primanja na (severo)zapadu kontinenta, ali značajna anketna istraživanja otkrivaju bitno drukčiju motivaciju. Baš kao što je pokazalo jedno novije istraživanje sprovedeno kod više od 1.500 mlađih lekara. Na prvom mestu razloga za odlazak u inostranstvo nalaze se tako bolji uslovi rada, a na drugom kvalitetnija organizacija sistema. Veća plata nalazi se tek na trećem mestu.
O tome je prošle nedelje u medijima progovorio Krešimir Luetić, odnedavno vršilac dužnosti predsednika Hrvatske lekarske komore (HLK). On je istakao da je problem enormnog broja prekovremenih radnih sati u zdravstvu do te mere raširen, da i on lično beleži najmanje dvostruko više takvog rada godišnje, nego što je to zakonski dozvoljeno.
Sistem počiva na nezakonitom radu
To dakako značajno menja sliku o uzrocima i posledicama stanja u zdravstvu, kao i o sve izraženijem nedostatku stručnog kadra. I dalje je jasno da novca nema dovoljno, ali uz npr. adekvatniju organizaciju kompletnog zdravstva – možda bi se i već postojeći budžet mogao iskoristiti za unapređenje uslova rada. Time bi se delom neutralisala prva dva razloga za odlaske preko granice, bez obzira na to što bi plate ostale iste.
Da ne bismo lekara uvek prikazivali kroz prizmu njihovog dohotka, obratili smo se sagovornicima koji će nam iz prve ruke posvedočiti o nedostacima koji su njima važniji od toga. Ada Barić Grgurević, predsednica Hrvatskog udruženja bolničkih lekara (HUBOL), objasnila nam je da razmere prekovremenog rada daleko prelaze status puke statističke zanimljivosti ili čak bizarnosti. Prema njenim rečima, nacionalni zdravstveni sistem počiva upravo na prekovremenim radnim satima koji u većini slučajeva prelaze dozvoljeni limit.
„Nekad se ta satnica nakupi i kroz dva-tri meseca, pa je rad u većini slučajeva i protivzakonit jer nedostaje lekara. Hrvatski lekari rade u sistemu koji za sada ne priznaje vrlo specifične, da ne kažem jedinstvene uslove rada koje ne deli nijedna druga struka, a koji se u većini EU-zemalja priznaju i prepoznaju“, kaže predsednica HUBOL-a. Ali šta to znači, konkretnije, u praksi?
Jednom valjda i kolektivni ugovor
„Prvenstveno to da nemamo definisane uslove rada, nemamo strukovni kolektivni ugovor, nemamo definisane vremensko-kadrovske normative, pa nadalje. Sve je to ispred finansijske motivacije odlaska lekara“, kaže Barić Grgurević.
Lekarima je, saznajemo, mnogo jednostavnije i plodonosnije da rade u nekom uređenijem sistemu, nego da se svaki dan spotiču o brojne neravnine domaćeg. „I to bez mogućnosti planiranja svoje profesionalne budućnosti, s obzirom na to da je plan zdravstvenog sistema Hrvatske još uvek nejasan.“
HUBOL se nada, međutim, da će Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o Zdravstvenom osiguranju doživeti potrebne izmene kako bi lekari bar u jednom segmentu lakše funkcionisali. „A naravno, čekamo dan kada ćemo kao struka, po odgovornosti koju imamo i poslu koji radimo, biti prepoznati i kroz naš strukovni kolektivni ugovor“, zaključuje naša sugovornica.
Njen kolega Boris Zrnić, hirurg iz Kliničkog bolničkog centra Rijeka, ima pak nešto ličniji pristup toj problematici.
Šefovi uvek ostaju na pozicijama
Zrnić je, kako sam kaže, na ivici da ode u inostranstvo, i to već godinama. „Svakome bi bilo bolje da ima veću platu, ali ne radi se o tome. Glupo bi bilo reći da lekari u Hrvatskoj imaju egzistencijalnih problema te vrste. Ali istinski problemi tiču se ostalih uslova, već i u međuljudskim odnosima, tj. u sistemu koji omogućava razne nepodnošljive anomalije u odnosima. Lično sam se uverio u to na najgori način: šef me mobingovao, ja sam dobio sudski proces u vezi s tim, ali se nije promenilo ništa bitno.“
Trebalo bi na ovom mestu naglasiti da razgovaramo s drugim najstarijim kardiohirurgom u Rijeci, 46-godišnjakom s velikim radnim iskustvom. Ali Zrnić je tri godine bio „na ledu“, e da bi mu KBC naknadno isplatio određenu odštetu, iako niko nije odgovarao za počinjenu štetu. Ne ulazeći u detalje mobinga, lako je – već i generalno posmatrajući – uočiti da je posredi sistemski problem.
„Nije moj slučaj bio ni ostao jedini takav u KBC Rijeka. Ljudi ustaju za zaštitu svojih prava, jer šefovi prekoračuju ovlašćenja, to se zatim plaća javnim novcem, ali šefovi uvek ostaju na pozicijama. Meni je bolnica već isplatila 120.000 kuna odštete, iz namenskih javnih sredstava za medicinske troškove, a ne ovo. Možete bar otprilike da pretpostavite koliko se npr. antibiotika može kupiti za taj novac. Pa, uveren sam da takav sistem nije slučajan, već da se radi o tome da on nekima itekako odgovara u tom obliku“, rezolutan je riječki kirurg.
Deficit medicinskih sestara – još veći problem
„Zato i dalje razmišljam o odlasku. Bez obzira na presudu u moju korist, i dalje ne mogu da se eksponiram kao lekar. Sedam godina traje ovo moje natezanje s njima, i ništa pritom nije slučajno. Kao ni to što sam se za pomoć obraćao i HLK-u, ali reakcije nije bilo.“
Svemu rečenom trebalo bi dodati i napomenu da problemi bolničkih lekara među lekarima generalno, nisu jedini, pa ni najveći. Štaviše, zbog najvećeg lobija u branši, bolničkim lekarima je možda unekoliko i bolje nego nekim drugim njihovim kolegama. Zato još zlokobnije odzvanja činjenica da Hrvatska, bez obzira na medijsku „doktorizaciju“ te teme, veći problem ima sa statusom i deficitom ostatka medicinskog kadra. S odlascima medicinskih sestara i tehničara iz sistema, dakle, čiji udes – na opštu štetu – ostaje delom u senci.