Kusturica – u nemilosti kulture i politike

Novi film Emira Kusturice „Na mliječnom putu“ večeras (9.9.) će imati svetsku premijeru na filmskom festivalu u Veneciji. To je Kusturičin prvi igrani film posle skoro čitave decenije. Prvobitno je trebalo da bude prikazan u maju u Kanu, ali Kusturica i njegovi producenti film nisu dostavili na vreme, pa ga organizatori Kanu nisu uvrstili u program.

Svađa sa Kanom

Iako je Kusturica priznao da je rok zaista bio prekoračen (za jedan dan) filmskom festivalu u Kanu prebacio je da je stvarni razlog za odbijanje bio politički. „Film im je bio dostupan, ali ga nisu ni pogledali. Ja to shvatam kao cenu za moje dobre prijateljske odnose sa ruskim predsednikom Putinom“, ironično je prokomentarisao Kusturica.

Kakve to veze ima sa „Podzemljem“? Dve. Prvo: „Na mliječnom putu“ tematski je vezan za kraj „Podzemlja“. Drugo: i novim filmom Emir Kusturica pada u nemilost kulture i politike.

Kusturica je odavno veoma kontroverzan: zato što je često bio na strani Srba, zato što je bar neko vreme bio pristalica političara poput Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića i zato što je tokom rata u Bosni stalno pokazivao odbojnost prema politici zapadnih evropskih sila.

Nagrada i kontroverza: Podzemlje1995.

Kusturica, rođen 1954. godine u Sarajevu kao sin srpsko-muslimanskih roditelja, našao se u centru političkih i kulturnih diskusija ubrzo nakon premijere „Podzemlja“ u Kanu. Iako je premijera bila ogroman uspeh i iako mu je žiri kojim je predsedavala Žana Moro dodelio najviše priznanje festivala, film je naišao i na oštre kritike – i to baš u Francuskoj.

Neki intelektualci optužili su Kusturicu da je jednostran i prosrpski orijentisan. U vreme kada je „Podzemlje“ prikazano u Kanu, u proleće 1995, rat u Jugoslaviji bio je u toku. Tek u novembru, posle Dejtonskog sporazuma, počeo je da se nazire kraj rata.

Kusturica voli provokacije

Kusturica je oduvek bio poznat kao veliki zagovornik Jugoslavije i kasnije je često kritikovao hrvatske i muslimanske političare. Uz to, on je izuzetno impulsivan čovek, koji je u kasnijim godinama, na festivalima i drugim javnim događajima, rado provocirao i ponekad ljutito prekidao intervjue. Neke pozitivne izjave o Miloševiću i sličnima, Kusturica je tokom godina povukao, ali je, na primer, uvek insistirao na tome da je NATO bombardovanje Beograda 1999. bilo pogrešno.

Emir Kusturica koji sada ima srpsko i francusko državljanstvo, i koji se pre jedanaest godina krstio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, živi u Beogradu i Parizu, kao i u Drvengradu.

Ljubav u vremenima rata

Gledajući danas ponovo „Podzemlje“ nakon mnogo godina, teško je razumeti nasilne sukobe. Teško je shvatiti i to zašto je film kritikovan kao prosrpski. Nasuprot tome – još uvek snažno deluje ta maštovita, višesatna poplava slika o ratu i razaranju, oportunistima i ratnim profiterima, o ljubavi u vremenu terora.

„Podzemlje“ govori o nekoliko decenija prijateljstva između rivala Marka Drena (Miki Manojlović) i Petra Popare Crnog (Lazar Ristovski), i njihove zajedničke devojke Natalije Žukov (Mirjana Joković).

Film počinje u okupiranoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata, da bi – posle kratkih izleta u Jugoslaviju Josipa Broza Tita – završio usred rata u Bosni. Nadrealno fantastične slike Kusturica obogaćuje grotesknim momentima. Uvek zabavan, u nekim scenama dirljiv i sentimentalan.

Felini i Markes zajedno

„Bratoubistvo podseća na starozavetnu dramu Kaina i Avelja i tako građanskom ratu daje dimenziju biblijskog užasa“, sumira filmska kritičarka Fabijen Liptai jednu od priča u filmu i time pogađa u srž filmskog narativa. O užasima rata i posleratnog perioda Kusturica pripoveda konkretno i direktno. Istovremeno, preterivanjem svoje priče i istoriju smešta na nivo mitskog. „Podzemlje“ – to su Felini i Markes zajedno, politički groteskna, divlja i nežna satira.

To vredi videti čak i nakon 20 godina. Osim toga 300-minutna verzija TV-serije, prvi put na DVD-u u Nemačkoj, gledaocu takođe pruža mogućnost da bolje shvati neke priče u filmu (koje su u bioskopskoj verziji skraćene). DVD je posvećen 2014. preminulom nemačkom koproducentu, Karlu Baumgartneru, koji je bio dobar prijatelj režisera.