„Kosovo je ambasadokratija“

„Aljbin Kurti se ne oseća komotno – to se vidi, dok ga fotografkinja namešta za portret. Nalazimo se na šestom spratu jedne poslovne zgrade i time smo mahom iznad prištinskih krovova. Kurti je osnivač najveće opozicione partije, koja sebe zove Samoopredeljenjem. Po svaku cenu želi da izbegne da izgleda kao autokrata, takvih ovde ima i previše“, počinje reportaža levičarskog nedeljnika Frajtag, objavljena na njihovom portalu.

„Nezadovoljno izgleda Kurti dok gleda kroz prozor – na jednooke autobuse, koji iza mercedesovih limuzina kaskaju izrovarenim ulicama, na trošne barake u kojima se služi jeftina kafa, na kosture nedovršenih solitera i mladiće koji čiste cipele i prodaju cigarete ljudima u odelima. Kosovo, rane 2016. godine, u ekonomskom pogledu obična je olupina, propalo u pokušaju da nakon proglašenja nezavisnosti 2008. načini kvantni skok. Na šta vladajuća elita ne daje ni pet para. Kurti napada njihov sistem. Spreman je da ide do granice, ako treba, i preko nje.“

„Prema Kurtiju Samoopredeljenje ne treba da bude partija nego pokret, a on sâm nije osnivač stranke nego i dalje studentski vođa koji se još pre rata 1999. borio za otcepljenje od Srbije. Kritički orijentisani studenti pozivaju se da dođu u njegovu kancelariju kako bi izložili svoje ideje. U njihovim očima ovaj čovek, koji pomalo izgleda kao zajedničko dete Mister Bina i Aleksisa Ciprasa, uživa ono što se naziva uličnim kredibilitetom, Street-Credibility. Iznad svega: Kurti dela tamo gde ostali staju na velikim rečima. To može biti gađanje jajima ili bacanje suzavca u parlamentu: 'Tiši protest nije miran protest! Ne u jednoj zemlju koja se vodi autokratski i oslanja se na međunarodnu diplomatiju koja zapravo vlada. Tiši protest postaje karneval, s kojim oni zbijaju šale'“, kaže Kurti.

Konkretan razlog za trajne proteste i korišćenje suzavca u parlamentu je Briselski sporazum prema kojem Srbi na Kosovu imaju pravo na određenu autonomiju u okviru Zajednice srpskih opština, čime međunarodna zajednica želi da postigne stabilnost, piše Frajtag. O tome Kurti kaže: „Suzavac izvetri za 30 minuta, a protiv posledica ovakvog Sporazuma moraćemo da se borimo 30 godina.“ List piše da je Kurtijeva kritika shvaćena kao nacionalistička, dok je on razume kao antikolonijalističku.

„Od 2008. su 23 od 28 članica EU priznale Kosovo kao državu. Španija, Kipar, Grčka, Rumunija i Slovačka drže se na distanci kako ne bi dale osnova separatizmu u sopstvenim zemljama. Još nisu zacelile rane rata sa Srbijom koji je koštao života između 10 i 13 hiljada ljudi. 'Na Kosovu imamo dva glavna problema', objašnjava Kurti, 'ogromnu nezaposlenost i sever podeljen između Albanaca i Srba. Korupcija, siromaštvo i ekonomska zavisnost su samo posledice'.“

„Ovde se ljudi mrze, a političari to koriste“

Novinar je obišao i Mitrovicu o kojoj piše: „Kroz grad teče Ibar, kao da je neko hteo da napravi usek u krajoliku. Ni na jednom drugom mestu napetost između nacionalnih tabora nije tako vidljiva kao ovde. Na jugu Mitrovice dominiraju razvijene zastave s crnim dvoglavim orlom na crvenoj pozadini, ima džamija i čuje se samo albanski jezik. Ni trideset metara nije dug most preko Ibra koji čuvaju vojnici NATO. Nema zida ni ograda, ništa ne sprečava prolaznike da pređu. Pa ipak, tek nekoliko turista zađe na drugu stranu, do severne Kosovske Mitrovice, u srpski deo. Ovde se govori srpski, piše ćirilicom i plaća dinarima – a na ulicama vijore trobojke.“

„'Pomirenja neće biti ni za sto godina', ubeđeno kaže Dušan, dok gustira pivo. Ima 21 godinu i već dugo nije bio na albanskoj strani. 'Šta ću tamo? Možda ću otići kada i tamo zavijori srpska trobojka. Sada je previše opasno.' U odnosu na 2004. napetost je vidno popustila. Tada su kosovski Albanci u atmosferi pogroma pokušali da pređu most, proteraju Srbe severnije i spale pravoslavne crkve. 'Ovde se ljudi mrze, a političari to koriste', veruje Dušan.“

Frajtag piše da „međunarodnim mentorima Kosova, posebno EU, mora biti jasno koliko je krhka koegzistencija Srba i Albanaca. Vlada u Prištini zna da se igra s tim, predsednik Hašim Tači dobro poznaje taktiku. Spolja signalizira da želi da priča sa Beogradom, dok pred albanskim stanovništvom gaji imidž komandanta UČK, oslobodilačke vojske Kosova“. O tome mladi novinar Visar Durići za Frajtag kaže: „Kosovo nije demokratija. Kosovo je ambasadokratija. Međunarodna zajednica odlučuje ko vlada, a ne narod.“

„Nije tajna da je upitni partner Hašim Tači – predsednik i bivši premijer koji u vreme gerile nije slučajno zaradio nadimak Zmija – deluje poželjnije nego Samoopredeljenje s decidirano antisrpskim stavom. To što je istražna komisija švajcarskog evropskog poslanika Dika Martija 2011. teretila Tačija za zločine poput trgovine organima i umešanost u naručena ubistva – nema veze“, piše nedeljnik. U reportaži se dodaje da zemlja i dalje podleže pravnoj misiji Euleks, koja je i sama upletena u korupcionaške skandale.

„Osim toga zemlja nije prevazišla posledice prinudne posleratne privatizacije. Tada je nekih 600 firmi prodato – između ostalog i kosovskim političarima – dok su desetine hiljada ljudi gubile posao. U tom periodu su nastali razlozi današnje nezaposlenosti od skoro 50 odsto. Pristojan život je moguć samo onima čiji su rođaci našli posao u inostranstvu i šalju novac u pothranjenu domovinu. Uplate iz dijaspore čine 15 odsto društvenog proizvoda. Pred parlamentarne izbore 2014. je Hašim Tači obećao da će ubrzo stvoriti 200.000 radnih mesta. Sledeće godine se skoro 100.000 Kosovara dalo u socijalno izbeglištvo u državama EU. Ne bi se moglo reći da ti ljudi imaju preveliko poverenje u politiku svoje vlade“, zaključuje nemački nedeljnik Frajtag.

Odbrambena ili intervencionistička alijansa

Bečki dnevnik Standard donosi prikaz knjige Kurta Griča „Rat za Kosovo“. Autor je istoričar i istraživač konflikata, saradnik na Univerzitetu u Insbruku, koji je ranije u nekoliko knjiga oštro kritikovao bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine i intervencionizam NATO. Njegova najvažnija teza je, piše Standard, da je „intervencija NATO na Kosovu poslužila da se odbrambena alijansa transformiše u intervencionističku alijansu i da se NATO distancira od pravnih smernica Saveta bezbednosti UN. Osim toga, piše Kurt Grič, prilikom komadanja Jugoslavije radilo se o smanjivanju srpskog uticaja i jačanju američkog uticaja u Evropi, o spoljnopolitičkoj i vojnoj emancipaciji Nemačke, i neoliberalnoj ekonomskoj politici“.

Grič se posebno obrušava na ono što smatra jednostranim izveštavanjem stranih medija tokom devedesetih. Tako je „matriks zapadnog izveštavanja“ u Bosni video isključivo „srpske agresore i muslimanske žrtve“, pa je i sukob na Kosovu tumačen kao nastavak „srpske politike progona“. O tome Standard piše da Grič zaboravlja činjenicu da su u ratu u Bosni 80 odsto stradalih civila bili Bošnjaci. Na kraju prikaza se kao najinteresantnija teza knjige izdvaja diskusija o humanitarnim intervencijama, pojmom koji je prvi put nastao zbog kosovske krize, ali koji prati svet i danas.