„Čista krv, trezna glava“, „Evropa će biti ili bela ili bez ljudi“, „Za belu Evropu bratskog naroda… Takvi natpisi na transparentima mogli su se videti prošle subote (11.11.) u Varšavi na Dan poljske nezavisnosti. Demonstracije su organizovali ultradesničari pod sloganom „Hoćemo Boga“. To je šokantna kombinacija: hrišćanska religija ljubavi prema bližnjem i parole mržnje. I to u zemlji koja je propatila više od bilo koje druge zbog nemačkih nacionalsocijalista i njihovih rasističkih zabluda. I iako je prema procenama na demonstracijama bilo oko 60.000 učesnika, te sramne slike urezale su se u sećanje svetske javnosti.
Zbog toga je dobro i ispravno što su poljski predsednik Andžej Duda i istinski moćnik u zemlji, šef vladajuće stranke nacionalnih konzervativaca Jaroslav Kačinjski, te rasističke parole osudili. Međutim, ne može se poreći da je pre svega islamofobna retorika Kačinjskog te rasističke slogane učinila društveno prihvatljivim. Iako njegova stranka „Pravo i pravda“ (PiS) nije stranka ekstremne desnice, ona često prema radikalnim nacionalistima reaguje popustljivo – kao da ne želi da rastera svoje glasače. To je opasna strategija, jer takva vrsta saveznika je i više nego nepredvidljiva, što je dokazano na primeru Nemačke početkom tridesetih. Da se podsetimo, Adolfa Hitlera i naciste trebalo je navodno da „u okvirima drže“ manje radikalne stranke. Međutim, kada su jednom dobili vlast, oni je nisu više puštali.
Van Poljske izolovani, u Poljskoj uvaženi
Nakon dve godine na vlasti, rezultati stranke „Pravo i pravda“ mogu se sagledati iz dva ugla. Kada je u pitanju spoljna politika, zemlja je u okviru Evropske unije sve više izolovana. Transformacija države u smislu jedne konzervativne revolucije pokrenuta je u skladu s motom „cilj opravdava sredstva“. Sukob oko Ustavnog suda, kontroverzna reforma pravosuđa, bezobzirna transformacija javnih medijskih servisa u propagandni instrument vlade, prouzrokovali su žestoku svađu Brisela i Varšave. Čak su i inače veoma dobri nemačko-poljski odnosi, koji su takvi još od ranih devedesetih, vidno zahladneli. Jeste da zahtevi za reparacijom iz Drugog svetskog rata zadržavaju pristalice na strani Kačinjskog, ali ti zahtevi su istovremeno veoma otrovni kada je reč o bilateralnim odnosima. Međutim, u Poljskoj to skoro nikoga ne interesuje – spoljna politika je tamo u funkciji unutrašnje.
A kada je reč o unutrašnjoj politici, vlada je odgovorna za dramatičan razdor u društvu, bez presedana od 1989. godine. Podeljene su čak i porodice, a krivac je oštra retorika koju koriste Kačinjski i drugi političari iz stranke PiS: oni pričaju o izdajicama, o lošim ljudima, o „pravim“ Poljacima i Poljacima „lošije vrste“.
Istovremeno, vlada je zabeležila i uspehe, i to u socijalnoj i ekonomskoj politici: uvođenje dečijeg dodatka predstavlja dobru stvar za mnoge siromašne porodice koje su gubitnice transformacije. Njima je tako vraćen jedan deo dostojanstva. To je bilo moguće zato što ekonomija cveta. Pored toga, poreski organi postali su efikasniji, a korupcija je u opadanju. Upravo na osnovu tih uspeha glasači procenjuju vladu PiS i računica je sledeća: „Pravo i pravda“ u anketama ima 45 odsto i stoji bolje nego ikad. Stranka pored toga profitira i od slabosti opozicije koja, nakon što je Donald Tusk otišao u Brisel, ni programski ni kadrovski nije ni do kolena partiji Kačinjskog.
Pouka iz ovog skretanja u desno glasi: za demokratski razvoj potrebno je vreme. To podrazumeva i lomove i greške i krize. Naivno je verovati da se demokratski i društveni procesi sazrevanja mogu preskočiti. Značajan problem je to što su istočna i zapadna Evropa u različitoj fazi razvoja – ne samo u ekonomskom, već i u mentalnom, društvenom i u političkom smislu. U kontekstu istorijskih razlika istočne i srednje Evrope, to je i razumljivo.
Neprikladna arogancija i moralisanje
Zbog toga bi zapadne zemlje EU, a naročito Nemačka , trebalo da budu pažljive i uzdržane, i da ne reaguju arogantno, niti s podizanjem prsta. Jer i politika Berlina doprinela je tome da Poljska u novembru 2015. skrene udesno. S jedne strane, to se odnosi na izgradnju gasovoda „Severni tok“ prema Rusiji, uprkos svim kritikama iz Poljske, ali pre svega na samostalnu odluku Angele Merkel da otvori granice i pusti stotine hiljada izbeglica na područje Šengena.
Iako se iz zapadne perspektive čini da vlada PiS živi u nekom drugom vremenu, Poljska zaslužuje poštovanje kao nacija. Ona je dala veliki doprinos evropskoj kulturi i istoriji. Nemci posebno imaju razloga za zahvalnost. Bez poljske želje za slobodom, pape Jovana Pavla Drugog, Leha Valense i „Solidarnosti“, ponovno ujedinjenje Nemačke ne bi bilo moguće. Čak i ako nas uznemiravaju krajnje desničarske parole na ulicama Varšave, ne bi trebalo zaboraviti da to nije cela Poljska.