Kiša crvenih ruža za oproštaj od Angele Merkel

Nakon 16 godina provedenih na dužnosti nemačke kancelarke, Angela Merkel odlazi u političku penziju. Do izbora njenog naslednika (verovatno iduće nedelje) Merkel je doduše i dalje „tehnička kancelarka“, ali već ovog četvrtka (2.12.) Nemačka će se, uz vojne počasti, oprostiti od šefice vlade.

U Berlinu će u večernjim satima biti upriličeno „Veliko povečerje“ (Großer Zapfenstreich), što je najveća vojna ceremonija u Saveznoj Republici Nemačkoj – uz baklje, vojnike u svečanim uniformama, oficire i koreografiju koja je isplanirana do tančina.

-pročitajte još: Šta će Merkel da radi u penziji?

„Veliko povečerje“ je posebno i po tome što Vojni orkestar Bundesvera tokom te ceremonije svira i neke pesme koje biraju one osobe od kojih se oprašta. Već neko vreme su poznate muzičke želje Angele Merkel, a one već neko vreme kod nemačkih građana izazivaju i određene reakcije – uglavnom odobravanje i pokoji osmeh. Zašto?

Osim ekumenske crkvene pesme „Tebe, Bože, hvalimo“ (Großer Gott, wir loben dich) kancelarka u odlasku poželela je i da čuje pesmu Hildegard Knef „Nek‘ za mene padaju kiše crvenih ruža“ (Für mich soll's rote Rosen regnen).

Već u prvoj strofi te pesme se kaže:

„Sa 16, rekla sam tiho,
želim, želim sve ili ništa.“

Zaista, Angela Merkel je postigla toliko toga: 16 godina bila je najmoćnija žena u Nemačkoj, prva žena na dužnosti kancelarke, žena koja je širom sveta bila i priznata i poštovana. A tu su i poslednje strofe pesme:

„Nije mi dosta,
i dalje želim da pobeđujem,
želim sve, ili ništa.

Nek‘ za mene padaju kiše crvenih ruža,
nek‘ me sretnu neka nova čuda,
da se iznova pronađem daleko od starog.
Napravi najviše od onog što se očekuje
ja želim, ja želim.“

Angela Merkel sa 67 odlazi u političku penziju, ali sudeći po tim stihovima, ona itekako neke nove želje i snove koje želi da ispuni. Sve to pomalo zvuči i prkosno, što je strana kancelarkinog karaktera koja se do sada nije vezivala uz njen lik i delo.

Hit Nine Hagen

I druga pesma koju je izabrala Angela Merkel dosta govori o njoj. To je jedan stari hit iz DDR-a koji peva Nina Hagen: „Zaboravio si film u boji“ (Du hast den Farbfilm vergessen). Nina Hagen je još u Istočnoj Nemačkoj bila na glasu kao drska pop-pevačica, a nakon što je otišla u Zapadnu Nemačku, postala je panka-ikona.

I Angela Merkel potiče iz bivšeg DDR-a, iz Templina, gradića u pokrajini Brandenburg. Ona je odrasla uz tu pesmu Nine Hagen koja je objavljena 1974. Tekst pesme navodno još uvek napamet zna svaka druga osoba sa istoka Nemačke. Posebno je zanimljiv sledeći stih te pesme:

„Niko nam sad ne veruje kako je ovde bilo lepo, ha ha“

Tračak nostalgije? Čežnje za starim vremenima u DDR-u? Možda kancelarka na taj način samo demonstrira svoj rafinirani smisao za humor. A možda se i radi o svojevrsnoj „staračkoj blagosti“.

Merkel je inače, pre 30 godina, tada kao ministarka za žene i mlade, susrela Ninu Hagen u jednoj TV-emisiji. Tokom diskusije o zavisnosti od droga, Hagen je tada Angeli Merkel u lice rekla: „Dosta mi je vaših laži i vašeg licemerja.“ Očigledno da joj je Merkel to u međuvremenu oprostila.

Tradicija „Velikog povečerja“

„Veliko povečerje“ je ceremonija kojom se Nemačka tradicionalno oprašta od saveznih kancelara i kancelarki, saveznih predsednika, odnosno saveznih ministarki i ministara odbrane. To je tradicija čiji koreni sežu u 16. vek. Tada je u kasarnama znalo da se u večernjima satima dobrano banči, pa i kocka. Zato je uveden jasan i glasan signal kojim se označava početak noćnog mira.

Tada bi dežurni oficir krenuo u obilazak kampa u pratnji bubnjara i trubača, pa bi svojom palicom ili sabljom udarao čepove na burad s pićem. Stara nemačka reč za „udarac“ je „Streich“. A nakon tog signala u kasarni bi zavladao mir i više nije smelo da se toči pivo, rakija ili vino. Svi oni koji se toga nisu pridržavali, mogli su da računaju s ozbiljnim posledicama.

Sporna ceremonija

„Veliko povečerje“ se tokom proteklih stoleća razvilo u ceremoniju kakva je danas poznata. Ali i ona je sporna. Na primer nedavno održano „Veliko povečerje“ za nemačke vojnike koji su se vratili iz Avganistana, sa bakljama, kacigama i postrojavanjem ispred zgrade Rajhstaga u Berlinu, kritičare je podsetilo na postrojavanja nacionalsocijalista.

Za izvesnu dozu opuštenosti tokom te ceremonije redovno se pobrinu glavni protagonisti, i to baš izborom pesama. Bivši ministar odbrane Tomas de Mezijer tako se odlučio za hit „Life is Life“ što nije uobičajeno za „Veliko povečerje“, već je više za neke žurke na popularnim destinacijama u Alpima ili na Mediteranu.

Bilo je dosta kritika i na izbor bivšeg kancelara Gerharda Šredera zbog njegove želje da se odsvira klasik Frenka Sinatre „My Way“. Najpopularniji izbor nemačkih političara u odlasku je, čini se, himna Evropske unije „Oda radosti“, Ludviga van Betovena. Ona je svirana već tri puta, između ostalog i za bivšu ministarku odbrane Ursulu fon der Lajen, koja se iz Berlina preselila u Brisel, gde sada obavlja dužnost predsednice Evropske komisije.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.