KGB – između mita i užasa

Kad se predsednik Republike Srbije danas sreće sa ruskim obaveštajcima, onda su oni najčešće predstavnici Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije (SVR). Prošlog jula je u Beograd došao šef te službe Sergej Nariškin. U Briselu se takve posete evidentiraju poprilično mrzovoljno, jer je Nariškin na listi osoba iż Kremlja koji su pod sankcijama. Teoretski bi trebalo da Beograd uskladi svoje spoljnopolitičko ponašanje sa Briselom, ako želi u EU. Ali to je samo teorija, kao i sloboda medija, vladavina prava, depolitizacija institucija ili oslobađanje društva od partijske hobotnice.

Kako god, ruska Spoljna obaveštajna služba baštini tek jedan deo tradicije one organizacije koja je pod nazivima KGB do devedesetih zadavala najgoru vrstu glavobolje zapadnim kontraobaveštajcima.

I koja je u kulturnoj industrii izrodila niz hladnoratovskih negativaca u špijunskim romanima, holivudskim trilerima. Ali i niz glavnih suparnika filmskog britanskog agenta 007 - Džejmsa Bonda. Inače, kažu da je Ijan Fleming, pisac koji je stvorio lik Džejmsa Bonda, između ostalog bio inspirisan likom i delom Ficroja Maklejna, Čerčilovog čoveka od poverenja koji je bio u ratnoj vojnoj misji kod Tita. A Maklejn je jednom zapisao da su Rusi u dve veštine dominantni – u špijunaži i cirkusu.

Propast puča, propast Službe

To je sigurno važilo u carska vremena i u prvim decenijama postojanja sovjetske vlasti, donekle i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Ali su potom, kao i u sovjetskom sistemu, došle decenije zastoja i gubljenja daha u trci sa Zapadom. Kada je Gorbačov reformama pokušao da izbavi Sovjetski Savez iż istorijskog i ekonomskog ćorsokaka, šef KGB-a.

Vladimir Krjučkov koji je na tu poziciju došao 1988. opredelio se protiv Gorbačova. Pripadao je grupi zaverenika koja se okupljala u Arhivsko-bibliotečkom centru KGB-a. Formirali su Državni komitet za vanredno stanje. Kada se danas pogleda lista zaverenika, onda je pravo čudo da avgustovski puč nije uspeo: U komitet su pristupili potpredsednik Sovjetskog Saveza, premijer, ministar unutrašnjih poslova, ministar odbrane, šef KGB-a, sekretar Centralnog komiteta partije, predsednik seljačkog saveza zemlje, potpresednik saveza industrije i nauke. Međutim, vojska je odbila da podrži pučiste i oni su završili u zatvoru, da bi bili pomilovani 1994. Ministar unutrašnjih poslova, Letonac Boris Pugo, i njegova žena Valentina izvršili su samoubistvo.

Ali za KGB nije bilo pomilovanja. General Vladim Viktorovič Bakatin je došao na čelo službe kao njen stečajni upravnik. Zadatak mu je bio da je raspusti. KGB je zvanično prestao da postoji 6. Novembra 1991.

Prva glavna uprava KGB-a koja je bila zadužena za inostranstvo – od diplomatskih predstavništava do tajnih špijunskih mreža – bila je izdvojena u Spoljnu obaveštajnu službu, a ostatak je reformisan i pretvoren u FSB (Federaljnaja služba bezopasnosti), službu zaduženu za unutrašnju bezbednost, kontrašpijunažu i zaštitu ustavnog poretka.

Treba napomenuti da Lukašenkova Belorusija svoju službu još uvek naziva KGB, a da je tamo osnivač sovjetske tajne službe iż 1917. Feliks Đeržinski, još uvek narodni heroj.

Od Ohrane do Čeke

Nekada su ruske tajne službe bile svemoćne, ili ih je barem pratio takav glas. Da bi se razumelo, kakva je Služba ukinuta 1991. mora se vratiti celi vek unazad.

Ruska imperija s kraja 19. veka ima najrazličitije unutrašnje protivnike, od nezadovoljnih plemića do levih revolucionara. Zato se 1880. osniva Odeljenje za zaštitu javne bezbednosti i poretka. U narodu se ime nove carske tajne policije izgovara šapatom - Ohrana, što na ruskom znači zaštita. Jer njeni agenti i doušnici su mogli da budu doslovno svuda.

Specijalni agenti Ohrane su se infiltrirali u revuliconarne i terorističke organizacije, u vrh opozicionih partija, a neke su i sami osnovali. Čak su organizovali atentate. Najpoznatiji je primer Jevno Azef, koji je bio vođa oružanog krila levih esera, ali i jedan od najbolje plaćenih agenata-provokatora, čiji rukopis se prepoznavao u pozadini atentata na carskog ministra unutrašnjih poslova Fon Plevea 1904. i carskog unuka, velikog kneza Sergeja Romanova 1905. A i Lenjinov prijatelj Roman Malinovski, visoki boljševički funkcioner,  bio je profesionalni agent Ohrane, koja je procenila da su levi eseri veća opasnost, pa su boljševicima čak i pomagali.

Za sve koji su doživeli raspad Jugoslavije, kojem je prethodilo uvođenje višepartijskog sistema, ta praksa stvaranja i podržavanja svoje radikalne opozicije uz pomoć Službe zvuči poznato.

Pored profesionalnih špijuna kojih je uoči Prvog svetskog rata bilo oko 1000, Ohrana je imala i „pomoćne agente”, doušnike kojima je plaćano „po učinku”, zavisno od težine informacije.Njih je bilo preko 70 000.

U Ohrani je postojalo odeljenje „perlustratora” – oni su otvarali i čitali ličnu poštu. Tu tradiciju je uspostavio Aleksandar Hristoforovič fon Benkendorf , koji je 1826. postao načelnik Sopstvene kancelarie njegovog imperatorskog veličanstva Nikolaja I. U toj kancelarii je Treća uprava bila imperatorova tajna policija. Ostalo je zapisano da je Ohrana 1913. otvorila i pročitala 237 000 pisama, a iz njih prepisala 35 000 odlomaka.Takozvane „crne kancelarije” bile su uvedene u poštanskim zgradama svih većih gradova.

Od Čeke do NKVD-a

Oktobarska revolucija je pretumbala odnose moći među klasama i narodima, ali potreba za tajnom policijom novih, boljševičkih gospodara zemlje, koje još nisu ni konsolidovali svoju vlast, ostala je ista. Iako je Ohrana bila brutalna i lukava, njenu svemoć su sputavali kakvi-takvi zakoni. Makar kao prepreke koje je valjalo zaobilaziti. Ali boljševici su pravo i pravdu shvatili klasno-ideološki. To je za tajnoslužbaše bio idealan biotop.

Lenjin je formiranje boljševičke tajne službe poverio iskusnom robijašu - Feliksu Edmundoviču Đeržinskom. Potomak poljskih plemića je u Viljnusu, tada pod ruskom carskom vlašću, bio izbačen iż gimnazije zbog revolucionarne delatnosti. Kao revolucionar, proveo je ukupno 11 godina u zatvorima i sibirskom progonstvu. Tu je zaradio i tuberkulozu, ali i 1908. u Sibiru napisao knjigu „Dnevnik jednog zatočenika” koja je docnije bila izuzetno popularna. Đeržinski je osnovao Čeku. Ne treba posebno isticati da je ona izgrađena na iskustvima Ohrane, čiji je rukopis Đeržinskom doslovno bio upisan u kožu.

Čeka je skraćenica od ruskog naziva Črezvičajnaja komisija – vanredna komisja. Vođa Oktobarske revolucije, Vladimir Ilič Lenjin je tajnu policiju osnovao dekretom od 5. decembra 1917. „Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže“, bila je smeštena u Lubjanku. Zgrada Sveruskog osiguravajućeg društva, podignuta 1898. na trgu Lubjanka, od tog trenutka je postala simbol državnog terora. Lenjin je za vreme građanskog rata revolucionarno nasilje prema protivnicima ozvaničio kao „crveni teror“. 1922 je komentarišući nacrt jednog zakona napisao: “Sud ne bi trebalo da ukloni teror – bila bi prevara da se obeća tako nešto –, nego bi ga trebalo bez uvijanja i šminke, principijelno i jasno obrazložiti i zakonski utemeljiti“.

Ukupni broj žrtava „crvenog terora" se procenjuje na najmanje 250 000, dok neke procene idu i do jednog miliona. Na desetine hiljada žrtava prošle su kroz podrume Lubjanke. Još u Lenjinovo doba postojala je i mreža logora za političke protivnike i kontrarevolucionare. Staljin je samo teror uzdigao do svedržavnog rezona.

1922. je posle okončanja građanskog rata Čeka preimenovana u GPU (Objedinjena državna politička uprava). Đeržinski je ostao na njenom čelu sve do svoje smrti 1926. Kažu da je umro od posledica srčanog udara koji je dobio posle dvočasovnog žestokog govora protiv Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva u Centralnom komitetu.

U narodu je naziv „čekisti“ ostalo kao oznaka za opasne tipove koji su laki na batinama i revolveru.

Od NKVD-a do KGB-a

Godine 1934. GPU je postao deo Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova – NKVD.  Do tada je tajna policija proširila svoj uticaj. Do 1927. član partije nije mogao biti podvrgnut isleđivanju – formalno su ga pre toga morali isključiti iz partije. Od te godine niko ni u državi ni u partiji nije mogao biti siguran od momaka u kožnim mantilima koji su dolazili noću. Ova policija je učestvovala u nasilnoj kolektivizaciji. Otvorila je logore u kojoj su politički zatvorenici na prinudnom radu prokopavali Belomorsko-baltički kanal, koji se do 1961. zvao Staljinov kanal.

U isto vreme, komunisti i simpatizeri Sovjetskog saveza iz celog sveta rade iz ubeđenja za sovjetsku obaveštajnu službu.

Za vreme Staljina nije bilo uputno biti šef tajne policije. Genrih Jagoda je kao šef političke policije brutalno ubijao na desetine hiljada Staljinovih protivnika, među kojima su bili i stari boljševici, ali je 1938. i sam pogubljen. Njegov naslednik Nikolaj Ježov je u ime Staljina pojačao Veliku čistku – pod njim je državno nasilje prevazišlo sve do tada viđeno pod sovjetskom vlašću. Narod je taj period strahovlade nazvao ježovščina. Ježov je takođe pogubljen 1940. Ne jer nije ispunjavao Staljinove naloge o čistkama, već jer ih je s velikim žarom i radošću ispunjavao odveć temeljno i opsežno. Uz neviđeni sadizam.

KGB postaje brend

Lavrentij Berija – rodom iz Gruzije kao i Staljin – čovek koji je zamenio Ježova, prisilno je preseljavao manjine po Sovjetskom Savezu izazvavši velika stradanja. Sovjeti su njegovim špijunskom delatnošću došli do američke atomske tehnologije pa je Sovjetski Savez 1949. testirao bombu.

Posle Drugog svetskog rata su narodni komesarijati postali ministarstva. Tajna policija je do tada bila deo NKVD-a pod imenom Narodni komesarijat državne bezbednosti (NKGB). Od njega je nastalo Ministarstvo državne bezbednosti (MGB). Kada je 1953. umro Staljin, a Berija – kao treći u nizu vrhovni obaveštajac kod sovjeta – ubijen, državna bezbednost je potčinjena političkom vrhu. Služba je 1954. zvanično dobila naziv KGB i bila je direktno odgovorna Savetu ministara – vladi Sovjetskog saveza.

Dok je Američka CIA od milja nazvana „firma“, neki članovi KGB-a su svoju firmu zvali „komitet". Ostali zaposleni su ga manje nežno zvali Kontora Grubih Banditov - „udruženje grubih bandita".

Usledile su decenije hladnoratovskog nadmudrivanja sa Zapadom i pritiska na domaću inteligenciju. Ali KGB nikada više nije dostigao krvavu, paranoidnu „efikasnost" iz Staljinovog vremena. Dok su stariji izvori govorili o milionima uhapšenih i ubijenih u vreme „Velike čistke“, najnovija istraživanja govore o 1,5 miliona uhapšenih i 700 000 ubijenih. To su dovoljno zastrašujuće cifre.

U inostranstvu je KGB, između ostalog i zbog propagandno-zabavnih klišea u hladnom ratu, postao neka vrsta brenda. Iza kulisa su zapadne službe polako ali sigurno sticale tehnološku prednost koja se pretvarala u obaveštajnu nadmoć.

Vladimir Krjučkov, čovek koji je 1991. želeo da metodama državne bezbednosti zaustavi hod istorije, samo je, zajedno sa ostalim zaverenicima protiv Gorbačova, ubrzao raspad Sovjetskog Saveza i kraj KGB-a. Ipak, on je sve do smrti 2007. bio rado viđen gost kod svog bivšeg oficira KGB-a na istoku Nemačke, a potom i predsednika Ruske Federacije, Vladimira Vladimiroviča Putina.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu