Katastrofalno stanje u izbegličkom kampu Vučjak

Sve je manje migranata koji se poslednjih dana mogu sresti na ulicama Bihaća. Samo do pre nekoliko dana, ukoliko biste prošetali centrom grada, mogao se steći utisak da je više migranata nego lokalnog stanovništva.

Nakon uspostavljanja novog kampa na Vučjaku, desetak kilometara od Bihaća, stanje se u tom pogledu normalizovalo, ali je zadalo muke zdravstvenim radnicima koji ne mogu da zbrinu sve migrante sa ove lokacije a koji zbog loših higijenskih uslova svakim danom sve više traže medicinsku pomoć.

Samo BiH i Italija

Nekolicina njih ipak se vešto „švercuje“ po gradu i po gradskim parkovima čeka priliku da krenu na put preko Plješevice prema Hrvatskoj i dalje prema Nemačkoj, Austriji, Italiji.

Manja grupa migranata iz Pakistana sedi na klupi u gradskom parku. Niko od njih nema više od 25 godina. Krenuli su na put pre 18 meseci iz Badina, na jugu Pakistana. Jedan od njih, Sijaval (21) krenuo je nešto kasnije, pre godinu dana. Prvo je prešao granicu sa Iranom, zatim ušao u Tursku gde je neko vreme radio, a onda se uputio dalje prema Grčkoj.

„Različiti problemi su na putu. Putujem godinu dana. U Turskoj sam morao da radim nešto za dnevnicu, da bih mogao da nastavim put. Veliki problem sam imao prilikom ulaska u Makedoniju, nekoliko puta policija nas je hvatala, ali sam na kraju ipak uspeo da pređem“, priča Sijaval na lošem engleskom jeziku, tvrdeći da ih ni u jednoj od zemalja u kojima je bio nisu dobro primili.

„Svi nas šutiraju, hvataju, prebacuju na različita mesta, da nas se što pre reše, onda nas policija na drugoj strani hvata i vraća nazad. Samo u Italiji (iako nikada nije bio u Italiji - op.aut.) i Bosni su dobri ljudi, ostali nas nikako nisu primili. Ni stanovništvo u tim zemljama, ne samo policija. U Turskoj i Grčkoj nema kampova, putovali smo i spavali na ulici. Ovde su ljudi dobri. Kroz sve zemlje kroz koje smo prošli nigde nam nisu davali papire, svo vreme smo bili na putu. Samo smo ovde dobili dokumente (dokument o registraciji od strane Službe za poslove sa strancima - op.aut.) da se možemo kretati.“

Sijaval je jedan od onih koji su smeštaj našli u nekim od lokalnih hotela ili drugim smeštajnim objektima, među kojima je dosta ilegalnih, zbog čega su pojačane inspekcijske kontrole. Logično pitanje u celoj priči je, čak i da su smešteni u kampovima, odakle im novac i kako neko godinu ili dve može da izdrži na tom putu bez minimuma novčanih sredstava.

Novac stiže Western Unionom

„Za sada sam tu, živim u hotelu, plaćam pet evra na dan i nekoliko nas je u sobi. Javim porodici u Pakistan i oni mi pošalju novac. Ali, i to je sada retko jer su rekli da ne mogu više da mi šalju. Ranije su slali redovno, ali sad su mi rekli da ni oni nemaju više a kad budu imali, poslaće“, kaže Sijaval navodeći da samo hoće da stigne u Italiju.

„Volim Italiju, hoću da idem u Italiju. Tamo mogu da radim nešto, ovde nema posla nigde, u Pakistanu se teško živi, članovi moje porodice nemaju posao. Prijatelji koji su stigli u Italiju kažu da se može zaraditi, jedva čekam da stignem“, kaže Sijaval koga su pripadnici Granične policije BiH hvatali tri puta prilikom ilegalnog prelaska kod Loznice, odnosno na reci Drini na granici Srbije i BiH.

Četvrti put je prešao i odveden je u kamp u Tuzlu, odakle je nakon par mjeseci krenuo dalje prema Italiji preko Bihaća.

Inače većina migranata u Tuzli se zadržava veoma kratko s obzirom na to da vlasti ovog kantona smatraju da se radi o „ekonomskim“ migrantima i da nemaju obavezu da im pomognu. Kancelarija za strance je jedina stanica, nakon čega borave na ulicama Tuzle dok ne krenu prema Hrvatskoj, preko Bihaća.

Bez hrane i vode

Noman Ali je iz Avganistana. Tri dana je putovao kroz Iran, isto toliko kroz Grčku. Pre dve godine kada je krenuo iz Avganistana nije ni sanjao da će ovo putovanje ovoliko da traje. A još nije stigao na cilj u Italiju. Ipak, nema nameru da se vrati kući.

„U svim zemljama kroz koje sam prošao, svi su govorili samo idite dalje. Jedino nam je BiH dala papire, izvršila registraciju. Ali, Bosna je veliki problem. Četiri meseca sam tu, nema hrane, vode, nemamo gde da spavamo. U Srbiji smo imali i hrane i vode i gde da prespavamo, ovde nema ništa. Sedam puta sam prelazio granicu sa Hrvatskom. Uhvate nas, uzmu nam telefone, novac, i puštaju nas da se vratimo nazad“, kaže Noman koji je umoran od prelaska granica. „Sedam dana sam bio u Iranu, od toga tri dana proveo u putovanju. U Turskoj nema problema sa izbeglicama, tamo sam bio osam meseci, radio sam. U Grčkoj i Srbiji nema posla, ovde nema hrane, nadam se da ćemo preći granicu“, kaže Noman.

Državna „strategija“

Sličnu sudbinu je doživio i Zubaer. On je krenuo pre osam meseci iz Pakistana. Nije se nigde zaustavljao zbog posla, ali se u Grčkoj zadržao tri meseca jer je granicu prešao tek iz osmog puta.

„U Makedoniji sam bio oko sedam dana, u Srbiji desetak i onda sam stigao u Tuzlu kad sam prešao granicu sa BiH nakon 12 pokušaja. Rekli su mi da mogu ići u Tuzlu da me registruju ili da me vrate u Srbiju. Pa sam pristao i došao u Tuzlu. Tu sam bio dan i krenuo odmah prema Bihaću. Ovde sam već nekoliko meseci“, kaže Zubaer koji je četiri puta pokušao ilegalno da uđe u Hrvatsku, ali ga je policija uhvatila i vratila nazad u BiH.

Što se tiče Tuzle, briga o migrantima i eventualna pomoć u hrani svela se na volonterske grupe a sve više se može čuti da je to zapravo i cilj državne vlasti kada je reč o svim prihvatnim centrima - ne raditi ništa, odgovornost prebaciti na kantone s obzirom na to da država ne može ulaziti u „sukob“ sa međunarodnom zajednicom, a krajnji cilj je izmeštanje migranata i izbacivanje BiH iz njihove rute.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android