Kamate rastu

„Kamate su instrument međunarodnih investitora kojim se ocenjuje neka zemlja. Po njima se može videti šta oni misle o Portugaliji“, konstatuje profesor Žoao Duke sa Visoke škole za ekonomiju i menadžment (ISEG) u Lisabonu.

A oni o toj zemlji i ne misle baš najbolje. Već mesecima rastu kamate koje ta zemlja mora da plaća. Dugoročne, desetogodišnje obveznice naći će kupca tek ako mu se zagarantuje već zabrinjavajućih četiri odsto kamata.

Zapravo, da se pitaju investitori, Lisabon bi morao da nudi kud i kamo veće kamate kako bi pronašao nekoga ko bi mu pozajmio novac. Za sada ga spasava Evropska centralna banka (ECB), kako svojom minimalnom osnovnom kamatnom stopom za kratkoročne pozajmice, tako i milijardama koje iz ECB teku u otkup državnih obveznica. Ali toj akciji direktora Centralne banke Marija Dragija će doći kraj i to ne samo zbog negodovanja drugih, stabilnijih zemalja evrozone.

Više za dugove nego za zdravstvo

Problem je i to što se iz Bele kuće sasvim jasno čuje da nema više nameru da, preko svog učešća u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu, učestvuje u spasavanju zemalja poput Grčke. Zato bi Evropljani tu mogli vrlo brzo da ostanu sami u sanaciji sopstvenih problema. Od Dragija se moglo čuti da će program otkupa državnih obveznica potrajati „najmanje do kraja ove godine“, ali ekonomski stručnjaci poput nekih kolumnista iz lista „Fajnenšel tajms“, smatraju da je to znači nešto sasvim drugo: otkup će potrajati do izbora u ekonomski najsnažnijoj zemlji evrozone, u Nemačkoj. Nakon toga, vrlo je verovatno da više neće biti načina da se i dalje pune sve te vreće bez dna.

Pritom je Portugaliji već i sadašnje breme dugova – preveliko. Prema poslednjim podacima, ta zemlja morala je da odvoji 4,3 odsto svog bruto domaćeg proizvoda (BDP) da plaća svoje dugove – više nego bilo koja druga zemlja Evropske unije. „Mi već dajemo više novca za naše dugove nego za zdravlje svojih građana“, kaže profesor Duke. Ukupni državni dugovi su, naime, ogromni: oni iznose više od 130 odsto BDP i samo u Italiji i Grčkoj su još veći.

Ono što je najgore, smatra portugalski profesor, jeste to što Portugalija dugoročno srlja u još veće probleme. Na kratke staze, sve deluje relativno prihvatljivo: uz pomoć fiskalne politike Evropske centralne banke, ekonomski rast Portugalije popeo se na 1,4 odsto, što je više nego što se očekivalo. Za to bi pre svega trebalo zahvaliti turizmu. Ali to nije aktivna ekonomska politika, upozorava profesor Duke. Sve u svemu, kod turizma se čitava politika svodi na čekanje pred vratima hotela na goste koji hoće – ili možda neće dođu, zato što će možda ponovno da počnu da odlaze u Tursku ili u neku drugu zemlju.

Mračna perspektiva

Ne može se reći da vlada u Lisabonu ne obilazi sve i svakoga kako bi ga nagovorila da otvori pogon i stvori dugoročnu ekonomsku osnovu u toj zemlji, konstatuje profesor Duke. Ali oni ne dolaze i za to postoje sasvim konkretni razlozi. A oni perspektivu Portugalije čine još mračnijom. Naime, iako su prihodi stanovništva relativno mali, stanovništvo Portugalije postaje sve starije. A to znači da će država morati da troši sve više novca za brigu o njima, kao i na zdravstvenu zaštitu.

Investitora nema jer i mladi, obrazovani Portugalci odlaze iz zemlje. Mnogi već nakon završenog fakulteta odlaze u neku drugu zemlju Unije jer im se tamo nude i više plate, i bolju perspektivu. Investitore takođe plaši činjenica što u Portugaliji „kuva“ i na političkom nivou: portugalski premijer Antonio Kosta ponosno pokazuje podatak o ekonomskom rastu i uverava građane da će kamate već tokom ove godine da padnu. „Želimo da i u 2017. vodimo odgovornu politiku“, kaže državni sekretar Morinjo Feliks, čovek koji je zadužen za državni budžet Portugalije.

Ali Kostine socijaldemokrate već sada nemaju većinu u parlamentu – oni zavise od podrške komunista i stranaka levice. A oni opet – čas tiše, čas glasnije – traže da njihova zemlja „ponovno pregovara“ o dugovima. Šta takvi pregovori znače, vidi se u Grčkoj: „Samostalni korak na tom području bila bi katastrofa za verodostojnost naše zemlje“, smatra profesor Duke.

Na ivici provalije

Sve se, naime, svodi na želju levičara da se i Portugaliji oprosti bar deo dugova, što su socijaldemokrate do sada uspele da spreče – iako i u njihovim redovima ima pristalica takvog „rešenja“. Premijer Kosta pokušava da dobije na vremenu u nadi da će ekonomski rast pokazati svoje efekte i da će se konačno smanjiti još uvek ogromna vojska nezaposlenih.

Ali vremena je sve manje, a novac Evropske centralne banke mogao bi da prestane da stiže u Portugaliju i pre nego što dođe kraj otkupu državnih obveznica. ECB kupuje te papire samo ako međunarodne agencije za procenu kreditne sposobnosti te vrednosnice ne svrstavaju u uloge visokog ili vrlo velikog rizika.

Zapravo, međunarodne rejting-agencije Portugaliju su već svrstale u tu kategoriju – osim jedne, kanadskog Dominion Bond Rating Service (DBRS). A ako i DBRS promeni mišljenje, onda i ECB više nema osnove da otkupljuje portugalske obveznice. To znači da će Portugalija biti ostavljena na milost i nemilost međunarodnom tržištu kapitala – tamo gde bi i kamata od četiri odsto mogla da bude – nedostižni san.