Kako su nacisti ukrali kuvar moje bake
3. novembar 2020.
Bečka kuhinja odavno se proširila po trpezama i Nemačke i čitavog sveta: bečka šnicla, Esterhazi rozbratna, tafelšpic… Sve se to može naći na više od 500 stranica u kuvaru Alise Urbah „Tako se kuva u Beču“ koji se tridesetih godina prošlog veka mogao naći u gotovo svakoj boljoj kući. Svi su tada znali za Alisu Urbah, a njen kuvar odlično se prodavao. Ali ta slava nije dugo trajala.
Alisa Urbah rodila se 1886. u Beču, u jevrejskoj porodici. Imala je plave oči i svetlu kosu, a ambiciozni roditelji imali su velike planove za svoju decu. Želeli su da svi postanu lekari ili advokati i uđu u visoko bečko društvo. Ali mala Alisa nije imala strpljenja da uči. Još od malih nogu više je volela da vreme provodi u kuhinji i interesovalo ju je sve oko kuvanja. Mrzovolju oca zbog toga što nije odlična u školi, pokušavala je da nadomesti kolačima koje bi mu sama pekla. Ali uzalud.
Kuvanje je bilo spas
Ipak, bar se udala za jednog lekara – iako se njen muž više interesovao za kockarnice, nego za svoju suprugu. Umro je samo osam godina nakon venčanja, a Alisa Urbah ostala je sama s dvoje male dece. Šta da radi? Prihvatila se posla: osnovala je školu kuvanja i držala predavanja o savremenoj bečkoj kuhinji naslovima kao što su „Brzo kuvanje za zaposlene žene“. Organizovala je i izložbe umetnosti kuvanja, a izumela je i prvu dostavu kuvane hrane u Beču. Mlada udovica je između dva rata uspela da za svoja dva sina obezbedi pristojan život, a da se istovremeno bavi svojom najvećom strašću: kuvanjem.
„Alisa je bila mala, slatka i okrugla žena“, opisuje je njena unuka, istoričarka Karina Urbah. Nedavno je objavila knjigu o svojoj baki: „Knjiga od Alisi: Kako su nacisti ukrali kuvar moje bake“. Ona se seća svoje bake kao zabavne i uvek spremne za šalu. Srdačne i velikodušne, ali uvek besprekorno doterane i obučene. Priznaje da je, za razliku od svoje bake, ona potpuno izgubljena u kuhinji: „Zato nikad nisam ni primetila da kod nas u kući postoje dva kuvara pod naslovom ’Tako se kuva u Beču’“, kaže Karina Urbah.
Zašto dve knjige?
Nedavno je otvorila jednu, pa onda i drugu knjigu i shvatila da su praktično identične: tekst je isti, čak su i fotografije – i to u boji, što je u ono doba veliki luksuz – iste. Ipak, postoji samo jedna mala razlika. „Na izdanju iz 1938. piše da je autorka Alisa Urbah, a na izdanju iz 1939. je neki muškarac pod imenom Rudolf Reš.“ Ko je taj Reš, upitala se unuka. I krenula u istraživanje u kojem je otkrila neverovatne stvari.
Dvanaestog marta 1938. nemačka vojska ušla je u Austriju nakon što je Beč „poželeo“ da se pripoji Nemačkom Carstvu. Alisa je odmah shvatila da joj nema druge, osim da beži. I naravno, u prtljagu je bio i njen kuvar. Prvo je dospela u Englesku gde je radila kao kvharica, ali i držala sklonište za jevrejsku siročad koja je uspela da se domogne Velike Britanije.
Nakon rata, kada je već imala šezdesetak godina, ponovo je sa svoja dva sina krenula na put – u Sjedinjene Američke Države. Na penziju nije ni pomišljala: i u Americi je postala slavna. Pojavljivala se u TV-emisijama i tamo kuvala čak i kada je imala 90 godina. Bila je najstarija kuvarica Amerike, a publiku je šarmirala svojim tipičnim naglaskom i odličnim receptima bečke kuhinje.
Samo jedan od mnogih slučajeva
U stvari i ona je slučajno otkrila da je njena kuvarica postala „rasno odgovarajuća“ pod tuđim imenom, ali sve do smrti 1983. nije uspela da ispravi tu nepravdu i očiglednu krađu tog nekakvog „Rudolfa Reša“.
„Ljudi danas uopšte ne znaju šta se dogodilo Alisi, ali i drugim autorima stručne literature jevrejske vere“, kaže Karina Urbah. „Kad pričamo o ’arijevskim knjigama’, onda najčešće mislimo na one koji potiču iz jevrejskih biblioteka i koje su ukradene, a sada ih vraćaju. Ali sadržajno, ta krađa intelektualne svojine, o tome još niko nije istraživao. Kad sam počela da istražujemo o kuvaru moje bake, prvo sam mislila da je ona bila bila usamljena žrtva. Ali daleko od toga!“
Do sada je poznato samo nekoliko slučajeva, na primer za poznatu i dobro prodavanu knjigu „Umetnost stila“ koju potpisuje Ludvig Rajner, iako ju je prepisao od jevrejskog autora Eduarda Engelsa. Ali niko ne zna koliko je ukupno autora jevrejske vere zaista tako pokradeno.
Izdavači nisu nevini...
U svemu tome u velikoj meri su učestvovali i izdavači: „Tu metodu su koristili izdavači naučnih tekstova mnogo puta“, tvrdi Karina Urbah. U slučaju kuvara njene bake promenjen je predgovor, u nekim poglavljima je malo promenjen raspored reči, ali sve ostalo je ostavljeno kao što je bilo. I više od toga: preuzete su čak i fotografije gde se vide ruke njene bake kako kuva i pravi kolače. „To pokazuje sve to ludilo učenja o ’čistoj rasi’. Govorilo se da su jevrejske knjige manje vredne, a izdavač je i dalje objavljivao fotografije sa jevrejskim rukama“, kaže istoričarka.
Ima mnogo zbog kojih se o takvim slučajevima ne zna mnogo. Jedan je to što dugo nisu bili dostupna dokumenta o tome, ali i zato što sami izdavači nerado otvaraju to mračno poglavlje svoje prošlosti. Ali ipak se nešto pokreće: „Dobila sam veoma radosnu vest izdavača: ponudili su da kuvar moje bake ponovo objave u elektronskom obliku“, kaže Karina Urbah. Čak 85 godina nakon što je objavljen, kuvar se opet vraća pod ime prave autorke – to veoma raduje Karinu Urbah.
Barem će da se zna da Rudolf Reš nije niko i ništa u bečkoj kuhinji – iako je ne samo ukrao njeno delo, već i autorske tantijeme. I to je tek početak suočavanja s tim delom mračne prošlosti Nemačke.