Kako da smršate i zašto ne

„Uvreženo mišljenje je da je gojaznost bolest i da je treba lečiti“, počinje razgovor za Zidojče cajtung Ahim Peters sa Univerziteta u Libeku. „Gojaznost međutim nije automatski i bolest. Ona je zapravo pozitivna stvar“, kaže ovaj specijalista za mozak. Prema Petersovoj teoriji, upravo je mozak razlog što je gojaznost dobra. Prema „teoriji sebičnog mozga“, taj organ je veliki egoista – zahteva ogroman deo energije samo za sebe. Recimo tokom ekstremnih gladovanja, unutrašnji organi mogu da izgube i do 40 odsto težine – za to vreme mozak čak postaje jedan odsto teži. Ovaj organ usisava glukozu – 50 odsto od unetih količina, a čak 90 odsto tokom stresnih situacija. Kod debelih ljudi mozak navodno ne vuče dovoljno energije i konstantno šalje signale da je „gladan“. Gojazni ljudi dalje jedu, ali se energija manje troši, a više skladišti u vidu masnih naslaga. Time je, kako smatra Peters, gojaznost zdrava reakcija na stres, a debeli ljudi teško mogu da se odbrane od debljine.

Debeli duže žive

Još 1999. godine je nefrolog Edmund Louri sa Univerziteta u San Francisku primetio da mršaviji pacijenti na dijalizi kraće žive. Kada se medicina zainteresovala za fenomen, primećeno je da debeli ljudi duže žive i nakon teških operacija, infarkta, sepse, moždanih udara, kao i da duže žive kada boluju od reume ili čak tumora. Pri tome, piše Zidojče, ne radi se tu o malo „popunjenim“ osobama – nego i o onim sa indeksom telesne težine od recimo 30 (85 kg na 170 cm visine), mada najveću otpornost prikazuju osobe sa indeksom 27 (78 kg na 170 cm visine). Kasnije su istraživači na masovnim uzorcima potvrdili teoriju – praćeno je recimo 27.000 Danaca ili 8.000 stanovnika Mauricijusa. Jedini uslov da gojaznost bude „zdrava“ jeste da masne naslage budu raspoređene. Ukoliko se sve gomilaju oko struka, unutrašnji organi su pritisnuti i u tom slučaju je debljina zaista rizik (smatra se da je kod muškaraca rizičan obim struka već od 102 cm, a kod žena 88 cm).

Kilogrami štite od stresa

Iako je empirijski potvrđeno da gojazni ljudi duže žive, ne postoji jedinstveni odgovor zašto je to tako. Ingrid Milhojzer sa Univerziteta u Hamburgu kaže da je mogući razlog što „gojazne osobe imaju veće rezerve. Druga teorija je da holesterol može da veže toksične materije koje dospevaju u organizam“, kaže Milhojzer za Zidojče cajtung. Ahim Peters ima drugačije objašnjenje. On i njegov partner Brus Mekiven, istraživač stresa iz Njujorka, veruju da povećani unos hrane nije samo reakcija nekih ljudi na stres nego i mogući lek za stres. Posledice gojaznosti, kao što su šećer u krvi ili artritis u kolenima, manje su opasne po život od permanentnog stresa kojem je izložen sve veći broj ljudi. „Biti debeo je način preživljavanja u uslovima stalnog stresa“, kaže Peters. „Dijete samo pogoršavaju stvari jer je izgladnjivanje još jedan uzrok stresa.“

Fobija od debljine

Ironije radi, veliki uzrok stresa u današnje vreme jeste upravo strah od debljine. To je, kako kaže Peter Navrot sa hajdelberškog univerziteta, „nepotrebna fobija od gojaznosti“. Kolika je ta fobija, pokazala je studija Univerziteta u Getingenu – ispitana je 1.001 osoba i ispostavilo se da čak 14 odsto njih, da ima moć odluke, ne bi zaposlilo debelog kandidata. Većina njih osuđuje gojazne ljude jer su navodno „lenji, neumereni i slabog karaktera“. U pitanju je zabluda – mršavim ljudima je jednako teško da se ugoje, koliko je gojaznima teško da smršaju. To je pokazao i eksperiment u jednom zatvoru u Vermontu 1967. godine: osuđenicima je obećano skraćenje kazne ukoliko povećajju masu tela za četvrtinu. To je uspelo samo retkima iako su svi jeli do iznemoglosti. Zaključak koji daje Ahim Peters je jednostavan: ko loše spava, brine se zbog novca ili je konstantno pod pritiskom – ne treba sebi još da prebacuje što ima koje kilo više. Dobro će mu doći.

Belančevine štite od gojaznosti?

Bulevarski dnevnik Bild u internet izdanju okuplja medicinske vesti nedelje, među njima i nalaze naučnika o uticaju belančevina na telesnu težinu. Istraživači sa Nemačkog instituta za ishranu otkrili su da pokusni miševi piju više vode i samim tim manje jedu kada im je hrana bogata belančevinama. Miševima je ponuđeno nekoliko vrsta hrane bogate mastima – kada su jeli hranu u kojoj je bilo i mnogo belančevina iz surutke, miševi su uzimali manje količine ukupno. Pretpostavlja se da je razlog što belančevine traže vodu, a kada se stomak puni vodom, ostaje manje prostora i volje za jelom.

Priredio: Nemanja Rujević
Odg. urednik: Ivan Đerković