Kadiz – duša harmonikom vezana u čvor
21. decembar 2019.
Nije svejedno kako ulaziš u grad. Vidiš li ga iz vazduha kroz prozorče aviona, prvi utisak zavisi od toga kako su iscrtali koridore po nebu. Dolaziš li sa vode, prvo ćeš videti luku. Železnica nudi sasvim drugi doživljaj – ako je stanica u centru i ako je građena kao saobraćajna katedrala, lice grada je odmah raskošno. Ako te voz istovari negde na periferiji, prvi utisak o gradu biće njegova prigradska zlovolja.
Stižeš li kopnenim putem prvo ćeš – otkako su gradovi uobručeni autoputevima – mnogo puta pročitati njegovo ime pre nego što se ukaže.
Približavam se kopnom Kadizu, jednom od najstarijih evropskih i španskih gradova sa tromilenijumskom gradskom pričom. Mada smo već dobrano usred jeseni, dan je andaluzijski vreo. Kadiz sa putokaza na autoputu, onaj iz Vikipedije, turističkih vodiča i priče poznanika, postaće grad sa bojama, mirisima i ukusima, javiće nam se zvukovima. Dodirnuću ga. I tome se radujem.
Kadiz je u stvari grad na ostrvu. Sa kopna najpre vidimo veličanstveni most, najveći u Španiji. Njegove bele sajle razapete sa nosača promiču nekoliko kilometara, more je tamnoplavo, nebo boje nežnog teksasa. I onda se sa hrbata mosta, kao sa brda, ukaže Kadiz. S nevericom gledam u lučka postrojenja i novovekovne zgrade. Kako ćemo se kroz ovo probiti do istorijskog jezgra?
Ustavotvorni grad
„Most Ustava iz 1812“ – to je zvanični naziv građevine po čijim leđima naš autobus mili prema gradu. Španska Ustavotvorna skupština se okupila 19. marta 1812, na dan Svetog Josifa od Nazareta, koji se na španskom od milja zove Pepe. I prvom liberalnom Ustavu su Španci tepali „La Pepa“. Otud i nije čudno da su ovde obični ljudi most prozvali „La Pepa“.
Trebalo je da bude otvoren tačno vek od Ustavotvorne skupštine, dakle marta 2012. Svetska ekonomska kriza koja je izbila nekoliko godina pre toga usporila je gradnju pa je most otvoren 2015. Taman na vreme da mu se ja koju godinu kasnije ovako još novom zadivim.
Tek kada autobus stigne na ostrvo i skrene levo uz promenadu koja kruži oko grada, istorija se pomalja u raskošnim oblicima. Stara katedrala je ljupka crkva, odmah pored obale, a tik uz nju je rimski teatar koji svedoči o antičkom značaju mesta.
Ovde je pre više od dva milenijuma rođen Lucije Kornelije Balb, čovek koji je kao stranac u Rimu napravio do tada nečuvenu karijeru konzula, pa je stekao i neprijatelje, ali se za njega založio lično Ciceron. Docnije je postao Cezarov moćni sekretar.
Drvoredi pokraj obale i stare banjske zgrade svedoče o sasvim drugoj epohi i obećavaju dovoljno senke po vrućini.
Za razliku od Granade i Kordobe, Kadiz nema previše tragova petovekovne mavarske vladavine. Možda jer je ranije pao pod špansku krunu ili jer je pravo bogatstvo došlo tek sa otkrićem Amerike, pa je novac za reprezentativnu gradnju stigao u vreme baroka.
Potajni imenjaci
Cadiz je jezičkom rođačkom linijom povezan sa marokanskim Agadirom i izraelskom Gederom. Ono što na prvo slušanje i nije posebno slično, postaje čujno rođaštvo kada čovek izgovori prvo, feničansko ime grada: Gadir – Agadir i Gedera imaju isti koren. Grci su to čuli kao Gadeira, Rimljani kao Gades. Arapi su lstinski naziv čuli kao Kades. A Španci onda preuzeli Kadiz – pri čemu cela Andaluzija i Latinska Amerika to izgovara kao Kadis. Krug će se zatvoriti tek kada saznamo da stanovnici sebe na španskom nazivaju gaditano. Što je posle više od tri milenijuma začuđujuće jasan eho starog feničanskog imena Gadir.
Kažu da je zaštitnik grada bio Melkart, feničanski bog pomorstva i zaštitnik Tira i Kartage. Imao je svetilište nadomak Kadiza koje je jedan mavarski vladar razorio u potrazi za blagom. Pošto su antički Grci Melkarta izjednačavali sa Herakleom – mitskim polubogom obdarenim neverovatnom snagom kojeg su stari Rimljani preuzeli pod imenom Herkul – ovaj polubog se u gradskom narativu navodi kao osnivač grada.
Voda, sunce, vetar
Grad je okružen plažama, na koje se tradicionalno u vreme raspusta sjati pola Španije. Boravak na njima je leti snošljiviji kada duva zapadni vetar, koji Španci zovu „zapadnjak“ – poniente. Na Jadranu isti vetar zovu pulenat.
Starogrčka mitologija je poznavala boga zapadnog vetra koji se zvao Zafir. Kod Kadiza ovaj vetar donosi osveženje – tridesetak stepeni usred avgusta. Ali kada zaduva levante, vruć istočni vetar, onda se temperature penju do 40 stepeni, vetar baca prašinu u oči, pa je pametno potražiti zaklon.
Kadiz je slavu oduvek dugovao vodi – zaliv je prirodna zaštita za brodove. Osim toga, dve reke se ulivaju kod Kadiza u Atlantski okean – Rio de San Pedro i Gvadalete. Sjaj i slava su došli naročito početkom 18. veka, kada je Sevilja izgubila monopol na trgovinu sa Novim svetom, a Kadiz, koji je bolje izabrao stranu u prestolonasledničkom sporu – pobedničku burbonsku dinastiju, a ne poražene Habzburge – time postao glavna španska luka za prekookenaske kolonije.
Iskrcavamo se u samom centru. Trg Svetog Huana Božijeg – Plaza de San Juan de Dios – je viševekovno glavno mesto gde su se sretali ljudi da pazare ili sklope poslove. Pre nekoliko vekova na mestu trga je rukavac mora delio grad, ali je procep zatrpan i na njemu su napravili trgovište. Ime je dobio po Portugalcu koji se zvao Žuan Sidade Duarte, a u Granadi je u 16. veku osnovao red Milosrdne braće.
Na trgu se nalazi spomenik najuspešnijem političaru poniklom iz grada koji se zvao Sehizmundo Moret. Drugom polovinom 19. veka je decenijama bio na ministarskim položajima, a u prvoj deceniji 20. veka nekoliko puta i šef vlade u Madridu.
Gradska većnica iz 19. veka ukrašena je zastavama. Na jednoj od njih se vidi grb sa Merkaltom odnosno Herakleom odnosno Herkulom koji češka dva lava. Dva stuba iza Herakla predstavljaju Gibraltarski greben i – na suprotnoj, marokanskoj obali moreuza – greben Džebel-Musa. Herakle se raskoračio između Afrike i Evrope.
Muzički nacionalizam
Skoro sve ulice grada na ovaj ili onaj način dovešće šetača na ovaj trg. Sa njega smo krenuli nasumice na levu stranu i za nekoliko minuta bili pred Katedralom. Barokna crkva na trgu sa palmama. Ne znam zašto, setim se pravoslavne crkve u Herceg Novom koju takođe krase palme. Mediteransko hrišćanstvo je, čini mi se, makar vizuelno bliže svom prvobitnom korenu.
U ovoj katedralnoj crkvi počiva Manuel de Falja, jedan od rodonačelnika španskog muzičkog nacionalizma. Priznajem da je teško povezati suštinu muzike – najuniverzalnijeg ljudskog umetničkog izraza – i suštinu nacionalizma, koji voli partikularno više od svega ostalog. Susreo sam se sa Faljinim imenom još u Granadi. Kada se veliki kompozitor tamo nastanio, drugovao je sa pesnikom Lorkom.
De Falji su se Franko i njegove trupe priviđali kao branioci vere i tradicije. Pa ih je na početku simpatisao. Ali kada su zverski ubili njegovog prijatelja Lorku, on se distancirao od modernih varvara, da bi 1939. otišao iz Španije u Argentinu. Oglušiće se o sve pozive diktatora Franka da se vrati i umreće u svojoj novoj domovini. Telo su mu preneli u rodni Kadiz i uz lično odobrenje pape sahranili u kripti Katedrale.
Razmišljam o De Falji dok stojim u senci katedrale. Istorija mu je namenila golem i lep grob. A Lorka svoj grob nema nikako.
Trenutak stvarnog Kadiza
Grad je pun uličica i trgova. Primećujem u izlozima da španski modni dizajneri nisu popustili pred navalom globalističkog kiča. Imaju svoju osebujnu crtu, onako kako filmadžije od Bunjuela do Almodovara znaju da budu samo svoji.
Izbijamo na trg sa centralnom Gradskom tržnicom. U njoj može da se kupi sve što španska trpeza nudi – od ljutih kobasica, preko jakog sira do proizvoda kojima ne znam ni imena ni ukusa.
Pred halom je kafe La Marina. Kriterijumi za odabir mesta za pauzu nisu više ni udobne stolice, ni atmosfera, već debela hladovina. Kafe je dovoljno senovit da tu provedemo narednih sat vremena. Gledam ljude kako zuje u svim pravcima. Mali, veliki, lepi i ružnjikavi. Stari i mladi. Sa svakodnevnim brigama, sa sudbinama koje ću ovog popodneva samo okrznuti pogledom.
Utom nam priđe romski muzičar, iz pohabane harmonike zacvili slatkogorki, lagani tango. I svet se za trenutak vrati u težište. Rimski pesnik Horacije i istoričar Plinije su ostavili zapise o devojkama iz Kadiza koje imaju osebujan plesni stil. Ja ih nisam video.
Svakako je umesno postaviti pitanje, da li gradovi u kojima budemo samo jedan dan mogu da ostave na nama nekog dubljeg traga. No, to pitanje već podrazumeva gotovo dogmatsku veru u prelazak kvantiteta u kvalitet. Pa ako negde boravite dovoljno dugo, to mesto će vam se otvoriti.
U takvoj filozofiji je premalo vere u sudbinski značaj nekih trenutaka, čak njihovih krhotina, za naše poimanje putovanja. Sve vrste mornarskih čvorova uramljene na zidu kafea. Jedan most iza kojeg se pomalja grad. Jedna ciganska harmonika u vreo dan. I to je to.