Kad se užari tvar

Jednu od poznatijih pesama nemačkog jezika čiji naslov bi se mogao prevesti kao „Sumrak“, napisao je Kristijan Morgenštern uoči Prvog svetskog rata. Pesma počinje ovako:

„Koliko dugo suton opet otvorenim drži velike oči!“

Pesmu istog naslova je mnogo ranije napisao Hajnrih Hajne. Ali njegov pesnički subjekt sedi na plaži, „ophrvan mislima, usamljen“, dok se sunce „naginjalo sve dublje i bacalo / užarene tragove na vodu“.

Takav sumrak uz more, Hajnea je u mislima odveo u njegovo detinjstvo.

Ove godine sam u maju bio u Grčkoj, na Tasosu. Jedne večeri bio sam jako blizu Hajneovoj pesmi.

Tako sam se približio i sopstvenom detinjstvu jer sam u sindikalnom odmaralištu u Boki u suton znao da posmatram igru svetlosti na vodi dok je sunce odlazilo u Italiju da prespava. I ja sam kao dete u sumrak bio opčinjen rumenilom na horizontu, i ja sam imao Morgenštajnove velike oči.

Ljupki korak grabljivice

Urbani doživljaj predvečerja, sutona, sumraka, nije jednak onome što doživljavamo suočeni sa morem, planinom ili ravnicom. Otac svetske moderne lirike Šarl Bodler je prvi bez pardona opevao sumrak u velegradu, u Parizu devetnaestog veka. U pesmi “Sumrak” pesnik kaže:

Vidi, bliži se ljupko veče, zločinca drug,
korakom grabljivice, pomagač za zločince;
nebesa polako sklapaju teške nabore zavesa,
I ljudska se obličja pretvaraju u zveri.

Ovakva slika grada u sumrak sugeriše zverinjak koji se budi. Svakako ima svoje opravdanje u crnim hronikama i policijskim statistikama. U inače mirnom kraju, tamo gde se spajaju Banovo i Julino brdo u Beogradu, mislio sam jedne večeri ove godine na te Bodlerove stihove dok sam fotografisao saće solitera u komšiluku.

Ipak bih rekao da je zora mnogo opevanija od brata sumraka ili njegovog blizanca sutona. Niko ne bi nazvao preduzeće „Sumrak“, a kamo li to značenje ugradio u lično ime – a znam bezbroj Zorica i Zorana.

U večeri rane

Oduvek sam voleo to doba dana, kada se sunce naheri prema horizontu. Svetlost se menja, u nju se rembrantovski meša kjaroskuro, tehnika senčenja koja licima i predmetima daje karakter.

Ne znam otkud ta sklonost. Verovatno mi je zato draga ukupna ekspresionistička lirika, skandinavski filmovi i džez.

Kriva je i sevdalinka sa radija, u detinjstvu, kada se nebo iza Visa zarumeni: „Ah meraka u večeri rane.“

Primetio sam kod sebe tu sklonost veoma rano. Umeo sam kao dete da zastanem u igri sa vršnjacima pred zgradom i da kao omađijan posmatram rumeni sunčev krug kako tone iza brda.

U studentskim sarajevskim godinama znao sam u kasno popodne prošetati do Jevrejskog groblja i odatle gledati kako iza Igmana plavetnilo na obodu brda počinje da menja boju – vanila, narandžasta, roze, crvena, crnorumena, crnkasta. Ispod mene se budi grad koji volim, roj svetala me je zvao u noć. A ona je osamdesetih u sebi krila uzbudljiva obećanja.

Docnije sam pronašao pesnike koji su opevali moje osećanje sveta u onom trenutku koji nagoveštava noć.

Lepa prolaznost

Dragan Jovanović Danilov je u pesmi „Kraj dana“ upotrebio izraz „tuga peščanika, predvečernji smiraj“. Jedna očito erotska uspomena u suton, u trenutak apsolutnog smiraja donosi tugu prolaznosti.

Barem je za mene peščanik najbolja vizuelizacija neumoljivog krunjenja vremena. Možda za svakog od nas u nekoj nebeskoj klepsidri curi pesak. Ne vidimo je, ne znamo kada će da se kroz usko grlo skotrlja poslednje zrno. 

Na kraju dana mi se zapravo prisećamo sopstvene smrti. Radost što smo živi meša se sa tugom zbog svih onih koji nikada više neće moći da vide crvenim vinom obojeno nebo. I zbog toga što jednom i mi to više nećemo moći.

O ovome sam razmišljao dok sam u sumrak koračao Ulicom Strahinjića Bana u Leskovcu.

Inače, primetio sam da mladi, obrazovani ljudi koriste izraz „na kraju dana“ kao sinonim za izraze „kada se sve završi“, „naposletku“, „posle svega“, „sve u svemu“.

Očito se radi o bukvalnom preuzimanju engleske formulacije „at the end of the day“. U sveopštom zapuštanju jezika to malo kome zvuči kao loše prepakovan uvoz.

Ali ne menja skorojevićku površnost govornika, do pola mentalno uronjenog u anglosaksonske digitalne lavirinte, a tek drugom polovinom bića svesnog mogućnosti sopstvenog maternjeg jezika. Tu nema pesnikovog peščanika.

Sutonska jeza

Jeza završetka dana nije promakla pesnicima. U sarajevskim kafanama pre rata, naročito u staroj verziji „Zvona“ ili „Klubu Svjetlosti“ viđao sam katkad Dejana Gutalja. Bio je izrazito sklon paranoidnim slikama.

Njegove svetle, velike oči, podsećale su na oči nekog jurodivog, neshvaćenog proroka apokalipse. Njegove poruke su kroz alkoholna isparenja dopirale do nas, razdraganih i nadobudnih pesnika-početnika, kao bizarni vickasti stihovi. Danas izgledaju kao jasne opomene.

Jer ono što je usledilo od 1992. više je ličilo na svet Gutaljevih pesama nego na naš svet u kojem je Sarajevo, prepričavajući tek završene Olimpijske igre, stvaralo mitsku priču o sebi kao centru sveta.

„Šumi escajg u suton, večera streljački stroj“, napisao je Gutalj tih godina u pesmi „Proletnja noć“. Ili: „Bele i hladne ruke strepeći čekaju mrak“.  Ta strepnja u predvečerje, u osmoj deceniji prošlog veka bila je samo njegova prirodna pesnička opredeljenost. Posle se pretvorila u opšte osećanje sveta. „Tišina koju vetar kotrlja niz sutonske bregove.“

Nije baš da smo tada očekivali da Dejan u svojoj pesničkoj oporuci zabeleži da njegovi naslednici moraju da pojedu njegove zemne ostatke – to je navodno ludi pesnik Eumolp (poeta vesanus) uradio u Petronijevoj starorimskoj satiri pre dva milenijuma.

Ali smo u njegovim pesmama pronalazili tragove pesničkog „svetog ludila“, koje je bilo tako drago pesnicima epohe romantizma. Devedesetih sam, imajući i ovu pesmu na umu zapisao: „Naši su mudraci ćutali, ali naši su ludaci tačno proricali.“

Pesme u predvečerje

Pesma „Veče u Brezoviku“ koju je potpisao Vito Nikolić – pesnik je umro pre tri decenije i pomalo je zaboravljen – počinje ovako:

Topi se dan u mlakoj kiši,
daljine bivaju sve nejasnije,
ljudi postaju sve tiši i tiši,
a trave sve glasnije.

Interesantno je da su dva pesnika iz potpuno različitih generacija – Dejan Gutalj i dvadeset godina stariji Vito Nikolić – sumraku pripisali tišinu koju vetar kotrlja niz sutonske bregove, dok su ljudi sve tiši i tiši.

Dodajemo ovom nizu početak pesme „Sumrak“ koju je pod umetničkim imenom Branko Ve Poljanski 1925. objavio Branislav Micić:

U ovaj čas radosti stvaranja novih bolova
Zanemio sam od usamljenosti pod zvezdama.

Dakle, suton je trenutak gluve tišine i – usamljenost. Ali Poljanski govori o „radosti stvaranja novih bolova“. U bolnom sumraku ima neke lepote koja je spremna da podari radost.

Ove sam jeseni u Barseloni brodicom uplovljavao u staru gradsku luku. U tom trenutku svet je postao crveno-crni film, a čitav grad pozorište senki.

O tome je sve znao italijanski književni nobelovac Salvatore Kvazimodo, ostavivši čuveni sažeti zapis „A veče je već tu“:

Svako stoji sam na srcu zemlje
proboden zrakom sunca:
a veče je već tu.

Zamišljam kako ljudi pred velikom crvenom loptom, koja se gasi u moru, koja zapada za brdo, koja se zakačila za gradske kule, koja tone u ravnicu, svako sam na srcu zemlje, proboden zrakom sunca kao mrtvi leptir čiodom, zure u to što će doći. U dolazeću noć. Neki joj se raduju, neki strepe. Neki se iz nje neće izvući živi. Neki će se u njoj roditi.

Žar tvari

Stevan Raičković je u pesmi „Zimski sumrak“ shvatio da se iz ponekog dana na samom njegovom smiraju ne može nikuda uteći:

Kuda pobeći u ovaj čas
kristalno prazan, slep i čist?
O gde su vrata, gde je spas?

Od pesnika dakle učimo da je trenutak pre noći, a posle dana, i gluv i slep, da smo u njemu sami sa vremenom koje nam curi kroz prste.

Stižem i do Momčila Nastasijevića. On je doduše ostavio ljubavnu pesmu „Suton“ u kojoj se pita da li je to breza ili „bledi pramen dana“. Odgovor: „Belasa tvoje telo u suton.“

Svakako je erotsko predvečerje inspirativno. Ipak, Nastasijević je u drugoj čuvenoj pesmi, religiozno-apokaliptične atmosfere, predvideo prizor koji sam ja doživeo jednog kasnog popodneva, zapravo već predvečerja, nalakćen na prozorsku dasku u soliterskom apartmanu iznad Sremske Mitrovice: „Ispolin anđeo silovito nad krovovima zatrubi. I ne vide ga, žarki stub, i ne čuju.“

Nastasijević je tu pesmu otvorio stihom koji je za mene jedan od najlepših na ovom jeziku: „Žarom zatamni u predvečerje tvar…“.

Tako i ja doživljavam suton. Kao zažarenu tamnu tvar.

Kada sam započeo ovaj tekst, nisam znao gde će me odvesti i kako će se završiti. „Na prikrajku dana“, pesma Dragana Dragojlovića, završava se onako kako bih ja rado završio baš ovaj tekst pred kraj godine 2024:

Bože, neka nas večeras
mimoiđe tuga godine,
neka ne bude
ono što mora.