Izbeglice potiskuju spor oko dugova

Izbeglička kriza u Evropi je mnogo toga okrenula naglavačke. Ono što je do juče važilo kao pravilo, danas se relativizuje. To važi i za kriterijume ekonomske stabilnosti država članica EU. Pojedine članice smatraju da izdvajaju toliko dodatnog novca za izbeglice, da bi Evropska komisija to morala da uzme u obzir, kada se radi o kontroli budžeta. Brisel u osnovi ima razumevanja za to, a predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je zemljama posebno pogođenim krizom, krajem oktobra obećao blaže tumačenje pravila.

Austrija ima dobre šanse da ove posebne izdatke uračuna u državni budžet. Međutim, Junker je izjavio kako „ima i velikih zemalja koje ne čine dovoljno“. Između ostalih, Junker je mislio i na Francusku. Francuska već godinama ima problema da svoj budžet dovede u red. Ali, to nema nikakve veze sa izbeglicama jer je ta zemlja, u poređenju s drugima, primila veoma mali broj njih. Komisija očigledno strahuje da zemlje koriste izbegličku krizu za posebne ustupke. Na isti način to vidi i vlada u Berlinu. Martin Jeger, portparol Ministarstva finansija kaže: „Smatramo pogrešnim da se u pogledu ove problematike razvodni pakt stabilnosti.“

„Pa i drugi rade isto“

Vlada Grčke se pak posebno žestoko bori. Zbog opterećenja izbeglicama dovela je partnere (kreditore, prim.red.) do toga da joj izađu u susret. Navodno je ministar Janis Muzalas kazao – „pa i Italija i druge zemlje rade isto“. Niko ne spori da je Grčka preopterećena. Ali, Atina od Evropske komisije dobija skoro šest miliona evra pomoći samo za izbeglice. Nemačka vlada u svakom slučaju „ne želi da da popust“, kako je to jasno kazao portparol ministarstva Jeger. I ministar spoljnih poslova, Frank-Valter Štajnamjer je tokom svoje nedavne posete Atini zahtevao da se „ne iskazuju nove želje i zahtevi kod svake teškoće“. Finansijski aspekti se sada koriste kao sredstvo pritiska i kada je raspodela izbeglica u pitanju. Šef evro-grupe, Jeroen Dajselblum predlaže: „Onim članicama EU koje ne sarađuju kod prijema potražilaca azila, trebalo bi da budu smanjena i finansijska sredstva“.

S tim se slaže i Herbert Rojl, predsedavajući grupe CDU/CSU u Evropskom parlamentu. „Moramo da razmislimo o tome kako se odnositi prema zemljama koje se drže potpuno nesolidarno.“ Komisija procenjuje da bi to pravno bilo komplikovano izvodljivo. Janis Emanuilidis iz briselskog European Policy Centra, smatra da to ne bi bilo politički mudro. „U jednom ovako komplikovanom pitanju mora se doći do kompromisa i razumeti i druga strana.“

A koliko je veliko razočaranje kod nekih starih EU članica stavovima novih članica sa istoka kontinenta, pokazalo je nedavno jedno nediplomatsko zapažanje komesara za monetarna pitanja EU, poreklom iz Francuske, Pjera Moskovisija. „Naša obaveza je bila da prihvatimo zemlje koje su pobegle od sovjetske tiranije. I to smo učinili s entuzijazmom“. A sada se međutim jasno pokazuju „velike kulturne razlike između nekih od tih zemalja i ranijih, starih članica EU“.

U posebnoj poziciji se nalazi turska vlada, jer preko Turske u Evropu dolazi najveći broj izbeglica. Turska je istina obećala da će pomoći, ali to želi da dobro unovči. Kancelarka Merkel je, iako oštra protivnica turskog punopravnog članstva u EU, predsedniku Erdoganu pre izbora u Turskoj ponudila finansijsku pomoć, vizne olakšice i podršku u zaostalim pregovorima o pridruživanju Evropskoj uniji. Ali, i pritisak EU je jak. Junker je naime nedavno u Evropskom parlamentu rekao da „bez obzira da li to nekom odgovaralo ili ne, sa Turskom se mora sarađivati“. On je u Parizu kasnije izjavio: Ako Turska otvori svoje kapije „doći će nam novih dva do tri miliona izbeglica“. „Evropa bi morala to Turskoj da plati.“

Janis Emmanuilidis je uveren: „Erdogan bi mogao da zatraži mnogo, a mi ćemo biti spremni da damo mnogo“, naravno samo „ako on zaista bude uspeo i da sprovede obećano". Evropljani su sami krivi što „zavise od Turske", jer su u izbegličkoj krizi „dozvolili da se situacija toliko zaoštri“. Emanulidis konstatuje: „Kohezija među državama članicama je veoma slaba. A rasparčavanje je uzelo maha.“ On istina ne veruje da će Evropa da se raspadne zbog ovog problema, ali polazi od toga da je ovo „veoma veliko iskušenje“, koje će Evropsku uniju da zauzima još godinama.