Izbeglice neće na „Plutajuće ostrvo“
4. septembar 2019.
Sunce ne prodire kroz kišne oblake ovog kasnog avgustovskog jutra. U Bangladešu je sezona monsuna. Niz barki lagano plovi prema luci Čitagong. U njoj su već usidreni ribarski brodići. Ljuljuškaju se na sivim talasima.
Na horizontu, tridesetak kilometara od kopna, nazire se ostrvo. Tamošnje stanovništvo zove ga „Bhasan Čar“ – „Plutajuće ostrvo“. Pre 20 godina uopšte ga nije bilo. A onda je, zbog sedimenata koji su vremenom nanošeni, jednostavno „izraslo“ iz mora. Siluete zgrada na velikom delu „Plutajućeg ostrva“ vide se izdaleka.
DW odobren pristup
U tim kućama uskoro bi trebalo da živi 100.000 ljudi. Ali to nisu građani Bangladeša, to su Rohindža muslimani iz susednog Mjanmara. Nakon što je iizbilo nasilje u njihovoj zemlji izbegli su u Bangladeš i zaštitu pronašli u nabrzinu napravljenim izbegličkim kampovima. Sada tamošnja vlada insistira da ih preseli na ostrvo, ali, prema informacijama do kojih je došao DW, protiv njihove volje.
Reporteri DW su prvi novinari sa Zapada koji su dobili dozvolu da posete to još uvek nenaseljeno „Plutajuće ostrvo“. Ali ne sami, već u pratnji vojnika mornarice Bangladeša koja nadgleda izvođenje radova.
Bekstvo iz Mjanmara
Plan da se „Plutajuće ostrvo“ uredi za izbeglice nastao je još 2015. Ali situacija se u avgustu 2017. dodatno zakomplikovala: dodatnih 730.000 ljudi za samo nekoliko nedelja izbeglo je iz Mjanmara u Bangladeš. Pobegli us zbog sukoba paravojnih formacija Rohindža i vojske Mjanmara koja je bombardovala i spalila sela Rohindža. Ujedinjene nacije osudile su napade na muslimansku manjinu, uz ocenu da je to „klasičan primer etničkog čišćenja“.
Susedni Bangladeš velikodušno je primio izbeglice i smestio ih u provizorna šatorska naselja u blizini grada Koks's Bazar. Ta naselja su se, međutim, stalno širila i danas je to najveći izbeglički kamp na svetu. Situacija u njemu je užasna. Postoji stalna opasnost od odrona koji mogu da unište bedne, limene kolibe. Leti je neizdrživa vrućina. Bezbednost je takođe jedan od problema, posebno noću kada kamp napuste humanitarni radnici. Ubistva, otmice i silovanja nisu nikakva retkost, kažu za DW ljudi koji tamo žive.
Kuće za izbeglice
Građevinski radovi na ostrvu su počeli u proleće 2018. i skoro su završeni. Rezultat su videli reporteri DW: dugi niz identičnih bungalova od betona i čelika, grupisanih po četiri oko jednog jezerca. U svakom bungalovu je po 16. Sobe u njima su prozračne, psotoje dve kuhinje i dva kupatila sa tuš kabinama, kao i dva toaleta. Sobe su predviđene za četiri osobe. Struju će dobijati delom preko solarnih panela postavljenih na krovove, a tu je i postrojenje za bio-gas, kao i jedno za preradu kišnice. Za bezbednost na ostrvu brinuće se policija, a prema informacijama mornarice biće postavljeno i 120 nadzornih kamera.
Na ostrvu neće biti samo bungalovi predviđeni za stanovanje, već i 120 četvorospratnica. One će moći da izdrže udare olujnih vjetrova i do 260 kilometara na sat. U njima će biti smeštene škole, bolnice i opštinske prostorije. Gradnja je do sada koštala 272 miliona dolara, a predviđa se da bi u naselju u roku od dve godine krov nad glavom moglo da nađe 400.000 osoba, kaže za DW arhitekta Ahmed Mukta čija firma gradi naselje za Rohindže.
Rohindže ne žele na „Plutajuće ostrvo“
Ako bude doneta odluka o preseljenju, oko 400 do 500 izbeglica bangladeška mornarica mogla bi da dnevno prebacuje na ostrvo. Ali, Rohindže se tome odupiru i rukama i nogama. „Ne želimo na to ostrvo. Ono može da bude poplavljeno i ljudi će umreti. Naša deca će se podaviti“, žale se ljudi iz kampa reporterima DW. „Tamo ćemo da budemo izolovani. Molim vas, pomozite nam da ostanemo ovde.“
Ali vlada Bangladeša će to u slučaju nužde ipak učiniti – čak i protiv volje Rohindža, naglasio je ministar spoljnih poslova Abul Kalam Abdul Momen reporterima DW u Daki. „Ako ne budu želeli da idu – prisilićemo ih.“ Ministar dodaje da je krajnje vreme da se Rohindže presele. On kaže da se boji da će se Rohindže radikalizovati ukoliko ostanu u kampovima.
Nema povratka u Mijanmar
„Rohindže nam prave probleme“, žali se dalje ministar Momen. „Stalno se događaju ubistva domaćeg stanovništva. Ne možemo to da dozvolimo, moramo da očuvamo red. Zbog toga ćemo možda morati da ih prisilimo da se presele na ostrvo“.
Vlada u ovom trenutku ne vidi drugu mogućnost. Naime, nešto pre nego što smo razgovarali sa ministrom, propao je pokušaj vlade da više hiljada Rohinđa vrati u Mjanmar. Nijedna jedina izbegla osoba nije se složila s tim da se vrati u zemlju – u strahu da će u Mjanmaru ponovo biti progonjeni.
Ujedinjene nacije su skeptične prema planu bangaldeške vlade, a vlada vrši pritisak na UN, kažu za DW saradnici svetske organizacije. Razloga za skepsu je više, prvenstveno zbog toga što bi izbeglice mogle da ostanu godinama zaglavljene na ostrvu s veoma ograničenom slobodom kretanja. Osim toga, logistički je veoma komplikovano dostavljati pomoć izbeglicama na dva različita mesta, na ostrvo i u kamp na kopnu. A tu je i pitanje koje stalno lebdi u vazduhu: da li će zaista moći da se živi na tom ostrvu neko duže vreme? Da li će preživeti oluje koje su, zbog klimatskih promena, učestale?
Ostaje pitanje je da li će vlada Bangladeša zaista preseliti izbeglice ako se tome usportive Ujedinjene nacije i druge humanitarne organizacije. „Ako to bude neophodno, to ćemo učiniti“, ljutito odgovara ministar Momen.
Reportere DW su na kraju odvezli na jedan svetionik koji se zove „Znak nade“. Na jednom belom zidu ostavljeno je mesto za tablu koja će tu biti postavljena nakon što premijer Šeik Hasina zvanično otvori ostrvo.