Iz hotela „Mama“ u inostranstvo
9. oktobar 2017.
Jedna poznata radio emisija u Italiji aludira na naziv poznatog filma: „No country for young men“. Naziv ne čudi ako se u obzir uzme ekonomija koja je već godinama na silaznoj putanji i mladima ne pruža nikakvu perspektivu. Stopa nezaposlenosti među mladima u Italiji je već godinama iznad 30 odsto. Samo 2015. se preko 50.000 mlađih od 40 godina iselilo iz zemlje. Pola njih sa fakultetskom diplomom u džepu.
„Italija gubi mlade talente“, smatra Luka Paolaci, iz udruženja poslodavaca Confindustria. On je uveren da iseljavanje Italiju staje najmanje jedan odsto privrednog rasta godišnje. „Ovde se radi o pravoj krizi.“
„Granica budžeta“
Vlada umerene levice premijera Paola Đentilonija je prepoznala problem i pokušava da odgovori protivmerama. U budžetu su predviđene mere koje bi preduzeća podstakla na zapošljavanje mladih. Ali, „imajući u vidu granice budžeta ostaje jako malo sredstava za dalje državne izdatke“, kaže ministar ekonomije Pjer Karlo Padoan.
S jedne strane se razmišlja o smanjenju socijalnih dažbina za novozaposlene čime bi se smanjili i troškovi za poslodavce. Takođe, razmatra se i slanje pola miliona zaposlenih u javnim službama u prevremenu penziju kako bi se oslobodila radna mesta za mlade.
No kritičari planiranih mera strahuju da bi poslodavci isto tako mlade mogli otpustiti čim postanu prestari za socijalne pogodnosti. Mnogima ove mere smrde na puke predizborne poklone za mlađe biračko telo. Sledeće godine se u Italiji održavaju parlamentarni izbori, a Đentilone i njegova vlada naravno žele da zadrže vlast.
Jedna savetnička firma je početkom godine predložila da se dobrostojeći penzioneri u Italiji oporezuju i od tog poreza finansiraju mere zapošljavanja za mlade. „To nije samo etički nego i socijalno-ekonomski smislena mera“, stoji u objašnjenju.
Život u hotelu „Mama“
Ista savetnička kompanija je izračunala da starosna dob u kojoj Italijani postaju finansijski nezavisni od roditelje konstantno raste. Tako su 2004. napuštali roditeljsko gnezdo sa 30 godina, 2020. će ga napuštati sa 38 u proseku, a 2030. tek s 48 godina što je katastrofalno za demografski razvoj zemlje.
„Mnogi danas još, u godinama kada su njihovi vršnjaci na severu Europe već zaboravili kako izgleda roditeljski dom, ostaju kod roditelja jer je to društveno prihvaćeno. Dodatno još zarađuju nešto na crno i tako to nekako ide“, objašnjava Alesandro Rosina, profesor na odseku za demografiju Katoličkog univerziteta u Milanu.
Enco Latuka je s 29 godina najmlađi poslanik u parlamentu. I on svedoči o iseljavanju i kaže da se trećina njegovih nekadašnjih kolega iz gimnazije iselilo iz Italije. No, on je protiv politike stari protiv mladih. „Ne mislim da je jedini način da se mladima poboljša život tako da se starijima pogorša“, kaže Latuca, inače stranački kolega premijera Đentilonija.
Staro protiv mladog
Italijanski sindikati su sličnog mišljenja. I kritikuju namere podizanja starosne granice za odlazak u penziju na 67 godina. Od vlade traže mere za podsticaj budućih generacija penzionera.
Ali ima li u državnom trezoru novca za sve te želje? Iako se italijanska ekonomija lagano oporavlja nakon krize, zemlja još uvek sedi na brdu dugova. Prostora za nova državna zaduženja je malo. „Kada je prekrivač prekratak, teško da će svima biti toplo“, kaže slikovito Masimilijano Valeri, direktor instituta za socijalna istraživanja Censis.
On ukazuje ne drastične demografske promene. „Činjenica je da danas u društvu imamo sve manje mladih i da oni postaju politički nerelevantni. Žalosno je da stariji građani koji se bore za svoje penzije imaju više uticaja nego mladi koji se bore za svoja radna mesta.“