Dolaze iz potpuno različitih svetova: sa juga Mun, neupadljivi advokat za pitanja ljudskih prava, a sa severa vlastodržac Kim, enfant terrible međunarodne politike. Mun – pragmatični graditelj mostova, Kim – provokativni raketaš. Južnokorejski predsednik, čovek koji je morao da beži iz Severne Koreje i da se čitavog života bori za demokratiju, susreće predstavnika treće generacije tirana podignutih na nivo bogova, kojem je pre svega na umu opstanak njegove dinastije.
Uprkos svim razlikama, led između dva Korejanca brzo je razbijen. Naglašeno srdačno rukovali su se na ničijoj zemlji, a zatim je po prvi put jedan severnokorejski vladar zakoračio na južnokorejsko tlo. Držeći se za ruke oni su potom spontano još jednom prešli preko demarkacione linije – koja u budućnosti, kako je rekao Mun, više neće biti simbol razdvajanja, već simbol mira.
Opušteno je delovao i nepristupačni vladar iz Pjongjanga: kezio se u kamere iz čitavog sveta, tapšao po ramenu decu koja su nosila cveće i zbijao šale sa svojom sestrom na račun jelovnika sa poslasticama iz obe Koreje.
Ovaj događaj zapravo je istorijski. Iznenađujuće prijateljski susret dvojice državnika izazvao je spontani aplauz, čak i među 3.000 novinara iz čitavog sveta. Očekivanja od samita koji je okončao višegodišnji prekid dijaloga, bila su velika. Možda i prevelika.
Obe strane saglasile su se da se odustane od međusobnih provokacija i da se ubuduće redovno sastaju. Vojne tenzije trebalo bi spustiti i uspostaviti direktnu telefonsku vezu dvojice šefova. Novi mirovni sporazum trebalo bi da zameni postojeći o prekidu vatre, a razdvojenim porodicama da bude omogućeno da se sastaju. I jedan i drugi žele blisko ekonomski da sarađuju, a pored toga biće otvorena i kancelarija za vezu u specijalnoj ekonomskoj zoni Kaesong.
Postignuto je jedinstvo i o najvažnijim pitanjima: dvojica lidera žele zajednički da rade na tome da Korejsko poluostrvo bude bez nuklearnog oružja, što podrazumeva i povlačenje taktičkog nuklearnog arsenala SAD iz regiona. Deklarisani cilj obojice ostaje ujedinjenje podeljenih, bratskih država. „Mi govorimo istim jezikom, imamo istu krv, zajednička nam je istorija, mi smo isti narod. Ne treba međusobno da se borimo, već bi trebalo da se usmerimo ka ponovnom ujedinjenju“, rekao je Kim.
Naravno, skepsa je i dalje tu, uprkos svim tim izrazima prijateljstvima. Uostalom i prva dva međukorejska samita, 2000. i 2007. godine, pobudila su veliku nadu. Ali početna euforija brzo je splasla – kako je Sever sve više iskazivao svoje nuklearne ambicije, tako je dijalog sve više zamirao.
Zato nije zapanjujuće samo to što je ovaj sastanak uopšte održan, već to što se odvijao u tako srdačnoj atmosferi. Nakon samo godinu dana na vlasti, socijalno-liberalni Mun, sa svojom politikom popuštanja i spremnošću na dijalog, ostvario je mnogo više od oba svoja konzervativna prethodnika.
Pa i Kim je, sa svojom rizičnom nuklearnom i raketnom politikom, postigao daleko više od svog oca i dede: priznanje da Severna Koreja predstavlja ozbiljnu pretnju. On sada konačno može da razgovara sa svojim arhineprijateljem, Sjedinjenim Državama, kao ravnopravan pregovarač. Za samo mesec dana trebalo bi da bude održan sastanak vlastodršca Kima i američkog predsednika Trampa. To je do pre par nedelja bilo nezamislivo.
Međukorejski samit označio je nastavak dijaloga i, posle više meseci, konačni prekid spirale napetosti. Bilo bi dobro posavetovati predsednika Trampu da to tako nastavi, jer je sigurno da su direktni razgovori korisniji od postova na Tviteru. Sve strane, korak po korak, mogu da pokušaju da ponovo izgrade izgubljeno poverenje i pronađu mirno rešenje. Ako to bude uspelo, onda će i Tramp biti uspešniji od svih svojih prethodnika.